Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Главна јунакиња Покондирене тикве, Фема, имућна удовица локалног кожара, која се напрасно покондирила, те жели да преко ноћи постане оно што никада није била нити ће икада моћи да буде, на самом почетку вршачке представе приказана је као карикатура нереално утемељених жеља и амбиција. Њен ход, израз лица, начин на који говори и како се облачи – све је то код ње карикирано до пароксизма. Информације (и инструкције) које Фема добија су погрешне, накарадне и извитоперене у мери коју подразумева чињеница да су пропуштене кроз филтере необразовања и примитивизма, тако да њено понашање постаје један од најснажнијих генератора комике Покондирене тикве, пише Александар Милосављевић.

Као и Стерија, и редитељка Ђурђа Тешић ће у представи неке од најмоћнијих комичких потенцијала пронаћи у сударима новопробуђене и на сваковрсно „терање моде" спремне Феме, с једне, те њене најнепосредније околине, с друге стране. Сви они – кћи Евица, служавка Анчица, слуга Јован и брат Митар, не само да нису навикли на овакво понашање, него га, сходно целокупном свом животном искуству и навикама стеченим у дому Феминог покојног мужа, али и у средини којој припадају, никако не могу прихватити као нормално. А онда, у једном часу, када комплетан резервоар овог типа комике буде исцрпен, пошто смо већ неколико пута могли да констатујемо застрашујућу, а бесконачну тривијалност на коју је сведен хоризонт очекивања ове и овакве Феме, те пошто смо јасно детектовали интересе којима се руководи њено окружење, редитељка ће начинити ефектан заокрет који представу води ка радикалном заоштравању. Наиме, нагло се мења атмосфера, а уредни грађански дом се намах претвара у кабаретски простор; над позорницом се указују светлећа слова на којима пише „Фема" (јер нашли смо се у измештеној стварности свеопште стилизације, у својеврсном шоу програму звезде која би желела да буде аутентична). Овакав преокрет ће омогућити да лудило изађе из индивидуалних оквира Феминог понашања, али и да отвори простор за манифестовање опште разуларености осталих драмских ликова. Ако је до тог момента само Фема била карикатура, од тог часа ће се у карикатуре претворити и сви остали.

Ипак, невоља вршачке преставе је у томе што уводни део, експозиција у којој се упознајемо с основном драмском ситуацијом, траје исувише дуго. Но, упркос овој замерци, Ђурђа Тешић се храбро упустила у тежак задатак новог сценског читања једног од најизазовнијих дела наше комедиографске баштине, комада који је током минулих деценија, још од легендарне представе коју је Дејан Мијач режирао у Српском народном позоришту, с ваљаним разлозима стекао статус пробног камена за истраживање Јована Стерије Поповића као нашег вечитог савременика, оцењује Милосављевић.

Читао Александар Божовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.