Музеј звука

Један од парадокса у историји музике јесте да велики број ренесансних композиција данас не приписујемо њиховим ауторима већ издавачима. Наиме, док су се имена композитора изгубила током векова, једном објављена и штампана дела почела су да се везују за штампаре музикалија попут Пјера Атењана у Паризу, Жака Модерна у Лиону, Тилмана Сусата и Пјера Фалеза у Антверпену. Међу њима је можда најзначајнији Атењан, који је 1528. године усавршио Гутенбергов изум покретне штампе, прилагодивши га штампању нота. Захваљујући овим заслугама, десетак година касније добио је титулу „краљевског штампача и музичког библиотекара", која му је свакако олакшала подухват штампања чак петсто самосталних томова музичких дела до 1553. године, када је преминуо. У неколико наредних година његова удовица је наставила да објављује музикалије, али се потом штампарија преусмерила на друге, немузичке области. Највећи број Атењанових издања чинила су световна и духовна вокална дела, али овај штампар није занемарио ни инструменталну музику, која је постајала све популарнија. Седам Књига плесова, објављене између 1530. и 1557. године, садрже композиције које су неговали различити друштвени слојеви - од басаданци, павана и гаљарди које су извођене у аристократским круговима, преко бранлова који су били популарни међу становништвом у областима Шампање, Бургундије и Пуатуа. Оно што је интересантно пратити јесу промене у укусу публике и извођачкој пракси тог доба, јер су током двадесет година када су збирке објављиване, из њих нестале бас-дансе и тордиони, очигледно представници стила који је изашао из моде.

Уредница Ивана Неимаревић