Хаген и последњи лаутисти

Дела Бернхарта Јоакима Хагена, попут троставачних соната за лауту у еф-молу и у Еф-дуру – показују изражену мелодијску инвенцију као и тенденцију ка поларизовању фактуре на cantabille мелодију и пратњу, уз сразмерно мању употребу средњег регистра, што је било карактеристично за композиторе-лаутисте у другој половини 18. века.

Поред оригиналних композиција за лауту, велики део литературе за овај инструмент био је сачињен од транскрипција дела за друге инструменте и ансамбле. О популарности оваквих транскрипција сведоче бројни рукописи који се могу пронаћи у немачким библиотекама. Међу њима је рукопис анонимног аутора, потписан иницијалом „Р", који се чува у Лајпцишкој музичкој библиотеци, а који садржи транскрипције дела Јохана Адолфа Хасеа. У овом рукопису доминирају оперске нумере и синфоније, и то из опера које је Хасе писао за двор у Дрездену, између 1747. и 1755. године: Аеције, Леучипо, Сулејман, Артемизија и друге. Реч је о виртуозним транскрипцијама, са техничким захтевима попут тремола, сложених орнамената и паралелних октава у ниском регистру. Рукописна заоставштина Бернхарта Јоакима Хагена, која се данас чува у Библиотеци града Аугсбурга, такође сведочи о овој пракси: у њој проналазимо бројне транскрипције партитура аутора попут Франческа Ђеминијанија, Томаса Арнеа и Јозефа Хајдна. У случају транскрипције варијација Пјетра Локателија, Хаген је такође придодао и своју завршну варијацију имајући у виду могућности свог инструмента.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић