Хаген и последњи лаутисти

Концерт за лауту и гудаче у пет деоница у А-дуру Бернхарта Јоакима Хагена, који је датиран 1759. године, типичан је пример за развој овог жанра у Немачкој под утицајем галантног стила: наступи солистичког инструмента су изражено самостални, док су риторнела конципирана хомофоно. У синкопираним ритмичким обрасцима и триолама препознајемо могући утицај словенског фолклора, а пажњу завређују и виртуозно вариране репризе и идиоматске солистичке каденце. Хагенове сонате за лауту, пак, разноврсне су структуре: Соната у ц-молу конципирана је као троставачна, док Сонатина у Еф-дуру садржи рапсодичну интраду и став у облику теме са варијацијама.

Немачки лаутиста-композитор Јохан Кропфганс, рођен 1708. године у Вроцлаву и активан у Берлину и Лајпцигу, такође је компоновао под утицајем италијанског галантног стила, користећи претежно хомофону фактуру.

У опусу Јозефа Хајдна проналазимо неколико дела која су писана за лауту и која су по свему судећи била намењена резиденцији барона Ван Свитена, у којој је свирао лаутиста Карл Кохаут. Хајднова касација у Це-дуру за лауту, виолину и виолончело настала је као прерада појединих ставова његовог Гудачког квартета опус 1 број 6. Фридрих Вилхелм Руст припада Хајдновој генерацији композитора и аутор је разноврсног инструменталног опуса за потребе двора у Десауу, у који се убраја и његова Соната за лауту и виолину у де-молу.

Аутор: Срђан Атанасовски