Савремена читања Великог инквизитора – говори Неда Андрић

Неда Андрић анализира два концепта среће: један који је изложен у „Поеми о Великом Инквизитору", а који је подударан са савременом концепцијом среће и њене митологизације на који, између осталих, указује и Умберто Галимберти; други појам среће, инкомпатибилан овој концепцији, јесте новозаветни. Појам среће и митологизација среће изложена у „Поеми о Великом Инквизитору" је концепт који је у потпуности подударан са стањем у којем се налази савремени, десакрализовани човек и свет, и суштински је окренут против самог човека и божанског начела у њему.

Неда Андрић посебно наглашава одсуство ноуменалног у савременим концепцијама среће, на које је Достојевски са пророчанском снагом указао у свом последњем делу, које истовремено представља врхунац његовог стваралаштва. Савремена идеја среће и њена митологизација није заснована на личном искуству, те с тога није дело појединачне личности већ је наметнута од владајућих структура. Актуелни мит о срећи као императив заповеда човеку да буде срећан, занемарујући то да је остварење среће потребна слобода. Задовољавање индивидуалних потреба, по правилу егоистичних, постулираних од стране мас-медија представља једину вредност за достизање среће. Савремена концепција среће, не само да је супротстављена новозаветном учењу о човеку, већ и Аристотеловом учењу у коме је срећа схваћена као етичка дужност и циљ човековог живота. Контрапункт уређењу света и концепту среће као „окамењене радости", коју излаже Велики Инквизитор (а чија је суштина праћење духа самоуништења и небића), представља епизода из 4. главе - „Кана Галилејска", у којој Достојевски имплицитно указује на новозаветни свет у којем је срећа заправо радосно стање душе која се „венчава" са жеником-Христом.

Следећег понедељка, 17. фебруара, емитоваћемо снимак излагања Слободана Марковића са овог научног скупа.

Уредница циклуса Тања Мијовић.