Мајстори барока

Седманести век био је један од најузбудљивијих периода у развоју уметности у Риму. Наиме, контра-реформација донела је слободу прогресивним струјама католичке цркве, те културна и уметничка елита постаје укључена у реализацију реформаторског програма. Док је у империјалистичким државама беснео рат, у Риму су се стварале нове уметничке праксе те овај град постаје средиште стваралачких активности, међу којима је музика била од примарне важности у контексту успостављања обновљене црквене власти. Композитори, са једне стране, почињу да пишу дела која су дефинисала нове литургијске форме попут ораторијума, а са друге стране, инструменталне композиције се све више удаљавају од литургијског или другог специфичног контекста, настављајући пут развоја апсолутне музике. Значајне кораке у овом правцу направили су већ на почетку 17. века Јохан Хијеронимус Капсбергер и Ђироламо Фрескобалди. Нешто касније, композитор и виртуоз на лаути Лелио Колиста, био је међу првим ауторима који је највећи део свог стваралаштва посветио форми трио сонате, компонујући инструментална дела у четири, пет или шест ставова и називајући их симфоније. Премда он није створио ову форму, Колиста је поставио нове стандарде у пропорцијама и броју ставова трио сонате, имплементирајући дозу узвишености, карактеристичну за римски стил.

Алесандро Страдела је свој стваралачки опус посветио вокалним и вокално-инструменталним композицијама, те је остало сачувано само двадесет седам инструменталних дела. Карактерише их сликовито дочаравање различитих емотивних стања, уз обогаћивање мелодије разноврсном фигурацијом на суседним тоновима и употребом ритмова типичних за барокне плесове.

Карло Амброђо Лонати провео је само десет година у Риму, али је његов композиторски стил био изразито римски, и близак стваралачком језику Колисте. Лонатијеве трио сонате карактерише повремено тематско повезивање ставова или инкорпорирање неколико ставова унутар сонатне форме.

Ауторка емисије Јелена Дамјановић