Појам наде – говори Горан Рујевић

Палета савремених ставова о високом образовању је разнолика и широка: оптимистична позиција га приказује као средство за обезбеђивање боље будућности, скептична позиција је склона да га прикаже као формални услов чија непосредна применљивост није извесна, док је за песимистичну позицију оно губљење времена које не гарантује ништа, а које се могло боље потрошити на стицање практичног искуства. Пошто ова становишта обухватају улогу високог образовања у погледу каријерне перспективе на тржишту рада, Горан Рујевић разматра какве ефекте парадигма слободног тржишта у високом образовању има на наду у будућност које такво образовање може да пружи. Свака аутономна људска делатност може да се процењује према свом прагматичном разлогу који се најјезгровитије налази у одговору на питање зашто чинити нешто, а не просто ленствовати. Нада коју пружа бављење неком делатношћу знатно више зависи од максималне остваривости прагматичног разлога него од његове реалне или просечне остваривости. Поређење прагматичних разлога никада се не може спровести у контекстуалном вакууму, тако да чак и у најпростијим самеравањима (као што је израчунавање опортунитетног трошка) оно подразумева постављање имплицитне хијерархије преференција по којој се вишеструкост прагматичног разлога своди на јединствену димензију. То се дешава и у сусрету система образовања и слободног тржишта, при чему се самеравају циљеви чији узајамни однос није симетричан. Дугорочни циљеви образовања каткад инцидентално доприносе остварењу краткорочних интереса тржишта, али краткорочни интереси тржишта нису кондуктивни за одржавање дугорочних циљева по којима функционише високо образовање. Рујевић сматра да ова нереципрочна релација сврха доводи до подређивања дугорочних циљева краткорочним интересима, што доводи до тога да се перцепција максималних домета прагматичних разлога за високо образовање временом смањује. Ово коначно еродира потенцијалну наду коју идеја високог образовања може да пружи. Тај процес објашњава порекло песимистичног становишта према високом образовању, а истовремено индикује да ће у тренутним оквирима таква позиција добијати на снази. Једино решење може бити у томе да систем образовања одбаци ту подметнуту коруптивну парадигму слободног тржишта, те да реапроприра идеју компетенције: компетентност више не сме бити индивидуална конкурентност, већ цивилизацијска надградња потенцијала, закључује аутор излагања.

Следећег четвртка, 28. новембра, наставићемо емитовање звучних записа са овог научног скупа.

Уредница емисије Тања Мијовић.