Музеј звука

У години у којој се обележава пола миленијума од смрти једног од највећих генија у историји човечанства, ансамбл Doulce Memoire је објавио албум под називом Леонардо да Винчи: тајна музика.

Овај изузетни научник, проналазач и уметник, према сведочанствима савременика био је и велики љубитељ музике и одличан свирач и импровизатор на „лири да брачо". Његова љубав према музици потицала је од најраније младости, од рада у атељеу Андрее Верокија, који је, као и многи други сликари и вајари тог доба, био одличан музичар. Према записима Ђорђа Вазарија, било је сасвим уобичајено да музичари свирају у уметничким радионицама, док би модели позирали, а уметници стварали своја ремек-дела, те наводи следеће, описујући настанак једног од Да Винчијевих најпозатијих дела: „Са Мона Лизом (која је била изразито лепа) Леонардо је осмислио да доведе певаче, музичаре и кловнове, како би током сликарских сеанси увели весело расположење и елиминисали тај меланхолични аспект који сликање често уноси у портрете".

Сам Леонардо да Винчи је у својим теоријским радовима посвећеним сликарству навео да су сликари више привилеговани у односу на вајаре, јер могу да слушају музику. За овог уметника, „музика није била тек један аспект, један чинилац у односу на многе друге, у његовој стваралачкој моћи, већ суштински део читаве структуре његове научно-уметничке енергије", закључује историчар Емануел Винтерниц.

Ипак, ако бисмо данас покушали да реконструишемо музику коју је Леонардо да Винчи свирао, то би био јалов труд. Није остао сачуван ниједан фрагмент репертоара, нотни запис или сведочанство савременика који би нам у томе помогли, потврђујући саме речи великог уметника у његовом Трактату у сликарству, да је „музика несрећна сестра сликарства, јер нестаје у тренутку".

Зато то није био пут на који су се упутили уметници састава Doulce Memoire - уместо тога они су одабрали нека од најпознатијих Да Винчијевих радова: од Благовести, Богородице са Христом и Светом Аном, Христовог крштења, портрета Гиневре Бенчи и других, како би око њих исплели вешту мрежу музичких асоцијација, са делима која потичу из времена када и поменуте слике, а која су компоновали аутори активни широм континента. Овај музички калеидоскоп обухвата 24 композиције - духовне и световне, вокалне и инструменталне, настале из пера неких од најпознатијих, али и данас заборављених ренесансних мајстора.

Посебно је у том смислу интригантано повезивање мотета Planksit autem David са Леонардовим „Портретом музичара". Наиме, сматра се да је овај мотет компоновао Жоскен де Пре, иако неки истраживачи оспоравају ову тврдњу. Али оно што је занимљивије јесте теза Дејвида Фелоуза, који у својој биографији овог компоизитора, тврди да је на Да Винчијевом портрету представљен управо Де Пре.

Емисију уређује Ивана Неимаревић.