Уметност интерпретације

Паул Бадура-Скода је рођен 1927. године у Бечу где је исправа учио клавир код Виоле Терн и Ота Шулхофа, а потом и код Едвина Фишера у Швајцарској. Интернационалну каријеру је започео пошто је освојио прву награду на Аустријском музичком такмичењу 1947. године. Често је у том периоду наступао са светски признатим диригентима, а са савременицима пијанистима Фридрихом Гулдом и Јергом Демусом, био је члан такозване „бечке тројке".

Бадура-Скода био је цењен као извођач бечких композитора Моцарта, Бетовена и Шуберта, а поред тога је био познат и као велики стручњак за историју пијанизма и клавира као инструмента. Сам је поседовао неколико старих клавира, а комплетне Шубертове сонате је забележио на једном инструменту из сопствене колекције. Његово познавање историје клавира га је квалификовало да поред своје супруге Еве Бадура-Скоде, буде уредник једног тома посвећеног Моцартовим клавирским концертима у оквиру Новог комплетног издања Моцартових дела у којем су штампани клавирски концерти - К453, К456 и К459. Како то каже музиколог Стефан Цветковић „...треба истаћи да је Бадура Скода пионир у интерпретацијама клавирских дела композитора на аутентичним инструментима, сврставајући се у ред истакнутих представника овог новог покрета у музичком извођаштву последњих деценија. Његов шири концертни репертоар ипак обухвата знатно већи број аутора различитих епоха, чија је дела забележио на више од две стотине плоча и компакт дискова. Иако се његова дискографија углавном везује за мање познате издаваче, треба истаћи да је она остварила широк одјек и стекла велико признање стручне јавности и публике".

Паул Бадура-Скода и Давид Ојстрах су Моцартова дела за виолину - сонате и варијације - снимили у августу 1972. године у оквиру Летњег фестивала у Каринтији. Давид Ојстрах музицирао је на Страдиваријусовој виолини из 1705. године, док је Паул Бадура-Скода кориситио клавир марке Безендорфер.

Уметници су се иницијално сусрели у јануару 1971. године током Моцартове недеље у Салцбургу, када су свирали програм посвећен Моцарту. Тада је Ојстрах био изузетно нервозан јер је први пут свирао Моцартове сонате и то у његовом родном граду пред публиком за коју је сматрао да је навикнута на највише стандарде извођења. У међувремену, уметници су остали у контакту, Ојстрах је читао студију „Интерпретација Моцарта" Бадуре-Скоде, што је резултирало изузетно проживљеним извођењем, испуњеним радошћу музицирања. Како то истичу критичари, уметници су успели да дају јединствени спој безбрижности и дубине, хумора и меланхолије, нежне детињастости и мужевне снаге Моцартове музике. Сам Ојстрах је тон своје виолине учинио прозрачним и светлим, док је Бадура-Скода показао сву прецизност и лепршавост израза, као и своју аутентичну љубав према делима бечког мајстора.

Уредница Ксенија Стевановић.