Хроника Трећег програма

Нова продукција француске верзије Глукове Алкесте, које је премијерно изведена 26. маја ове године, приказана је на Минхенском оперском фестивалу 18 јула. Заплет опере заснован је на одлуци Алкесте да удовољи божанској крвожедности и жртвује се за живот свог супруга, краља Адмета, а приступ редитеља Сидија Ларбија Шеркауија би се могао одредити као конвенционално минималистички. Оркестром је дириговао Антонело Манакорда, док су се у главним улогама истакли сопранисткиња Доротеа Решман и тенор Чарлс Кастронов, као и искусни баритон Михаел Нађ, у улози свештеника и Херкула.

Фестивал у Салцбургу започео је извођењем Моцартовог Идоменеја, у поставци коју потписују редитељ Питер Селарс и диригент Теодор Куренцис. Овог пута, Идоменеј је стављен у контекст климатских промена - антички мит о владару чији опстанак и избављење из бродоломне буре зависи од људске жртве његовог сина, Селарс је искористио као прилику да адресира питање конфликта између генерација као конститутивно у тренутној климатској кризи, обавештава нас Срђан Атанасовски.

Керубинијева Медеја, у режији Сајмона Стоуна и копродуцкији Салцбуршког фестивала и Варшавске опере,у потпуности је посвећена питању како оперу 18. века начинити актуелном. Драматург Кристијан Арсени и редитељ су у потпуности искључили говорне дијалоге, лишавајући тако Керубинијево дело звука изговорених, односно отпеваних речи, те су на њихово место увели екстензивне видео радове и телефонске гласове. Стоун и Арсени, према томе, уводе нови драмски садржај који радњу преноси у садашњост, а Медеју слика као мајку-имигранткињу, коју је изгубила своју децу после развода и зато мора да се врати у земљу свог порекла.

* * *

Нова књига Александра Милосављевића Позоришни Дирер и други записи садржи избор текстова из различитих области позоришних послова којима се аутор бавио. Сам писац у уводној напомени каже да књига није програмска, већ да је у њу ставио оне текстове, разнородне и разноврсне, којима је заједнички именитељ припадност позоришној уметности. Између пет поглавља које књига садржи (Есеји, Очима позоришног критичара, Позоришна свакодневица, Записи критичара и Путописне белешке), Радомир Путник посебно идваја прво, кометаришући да се у њему Милосављевић представља не само као хроничар текућих театарских збивања, него и као мислилац који уме танано да приступи сложеном проблему из области компаративног стваралаштва - ликовног, драмског, књижевног - и да открије нове могућности тумачења или разумевања појединог остварења, поштујући начело да стечено сазнање треба јавно рећи, следећи тиме склоност према истини, а самим тим и оданост према уметничком чину. Узорна је у томе погледу анализа Хамлетовог и Дон Кихотовог лудила, као и луцидан есеј о драматуршком поступку Борислава Михајловића Михиза у прекодирању романа Рањени орао списатељице Мир-Јам, као и о драмском потенцијалу Андрићевог романа На Дрини ћуприја који је током рада на представи откривао и сценски дефинисао редитељ Кокан Младеновић. Ипак, читаочеву пажњу нарочито плени оглед по коме је књига добила име - Позоришни Дирер (Витез, Смрт, Ђаво и Хамлет) - позоришна размишљања поводом Албрехта Дирера. Као добар познавалац ликовне уметности, Милосављевић прецизно описује Дирерово дело, откривајући значењске слојеве који у великој мери припадају театарској драматици.

Читале Биљана Јовановић и Марица Милчановић. Уредница емисије Тања Мијовић.