Позоришне актуелности

Представа Антигона - 2000 година касније, чију драматургију потписује Жељка Удовичић Плештина, заједно са Миљенком Јерговићем као сарадниклом на тексту, одвија се у два наративна тока: први је познат из лектире или Грејсове антологије свих верзија грчких митова, други из информативног програма овдашњих телевизија, новинских вести и фељтона. Отуда, по речима Александра Милосављевића: „на сцени видимо и фрагменте античких митова везаних за Тебански циклус, препознајемо и дебеле слојеве талога из којег ниче ова трагедија, а који припадају временима што претходе догађају о којем Софокле сведочи, ту је и горљива решеност Антигоне која не жели и не може да подели своју љубав између мртве браће, а њена побуна против самовоље властодршца који не уважава древне законе Олимпа у потпуности се уклапа у оквир античког поимања света. Но, аутори представе формирају и паралелни ток радње, причу о ексхумацији жртава још увек свежег крвавог пира који припада категорији једног од овдашњих, балканских братоубилачких ратова. Актери ове савремене приче - мајка, отац и две сестре - знају истину о нестанку члана своје породице. Знају ко, када и како га је одвео из куће, сећају се и сваког детаља одеће који је несрећник тога дана имао на себи. Но, попут Софоклове драмске хероине, и они желе долично да сахране посмртне остатке свог сина и брата".

Редитељка Ленка Удовички је имала задатак да поменута два тока, ове две приче, не само сценски повеже него и учини да њихов спој позоришно функционише. Да би то реализовала, промишљено се служила једноставним средствима - сведеном сценографијом (сценографкиње Мирне Лер) и деликатним изменама на плану карактера костима (костимографкиње Бјанке Аџић Урсулов), при том усмеравајући редитељску пажњу на рад с глумцима. Од њих се очекивало да одиграју двоструку улогу - и ону из Софоклове трагедије, али и ону која припада дописаном тексту. Ове задатке најмоћније и најубедљивије су решили Раде Шербеџија, који је био и Креонт и отац породице, те Катарина Бистровић-Дарваш као Еуридика и као мајка. Шербеџија је био и силовити, осиони владар који на концу не може да се носи с властитом грешком због које је остао без сина Хемона, али и сељак кога је живот научио трпељивости, а који уме да дубоко у себи и за себе задржи бол због синовљеве погибије у рату. Катарина Бистривић-Дарваш је, у обе роле, више ћутањем и сведеним говором тела него речима и покретом била оличење судбине жене с ових простора, вазда научене да подноси све, па и оно што се поднети не може. Ермин Браво је као Хемон био полетни и енергијом љубави и побуне понети млади човек, а Маја Изетбеговић је смело носила своју Антигону, ипак уверљивије и с много више детаља у глумачком поступку реализујући сестру и кћер у савременој породици, док је Џенана Џанић сјајно одиграла и Исмену и њену савремену инкарнацију, оцењује Милосављевић.

Читала Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.