Јохан Георг Ликл и духовна музика

Јохан Георг Ликл рођен је у Корнојбургу, у Доњој Аустрији, 11.априла 1769. године. Као дете остао је без родитеља, а часове музике је похађао при цркви у родном граду. Са шеснаест година отишао је у Беч, где је био ученик Јозефа Хајдна и Георга Албрехстбергера, а убрзо је постао и оргуљаш у кармелићанској цркви у бечком предграђу Леополдштату. Највећи део своје каријере Ликл је провео у Печују, тадашњем Финфкирхену, у хабзбуршкој Угарској, поставши капелмајстор печујске катедрале 1805. године. На овом положају Ликл ће остати преко четрдесет година, до краја свог живота, компонујући 24 мисе, два реквијема и бројна друга духовна дела.

Ликлова „Свечана миса" у д-молу, компонованa је 1823. године и представља најмонументалније дело остварено на врхунцу његове каријере. Инструментација је неуобичајено богата, са удвојеним дрвеним дувачким инструментима и хорнама, док се у секцији лимених дувача трубама придружују кларинет и три тромбона. Ликлова оркестрација показује јасан утицај бечке симфонијске школе, већ од почетног става Кирије, који започиње емпфатичним фанфарним тутијем. У Ликловој палети посебно плени богатство хармонских средстава и смеле модуације.

Јохан Баптист Вањхал, рођен 1739, живео је у Бечу, уз повремена путовања, од 1760. све до смрти 1814. године. Пре свега захваљујући опусу инструменталне музике, Вањхал је постао један од централних композитора бечке школе. Међутим, иако никада није имао никакво намештење при цркви, Вањхал је аутор око педесет миса, од којих ниједна није била штампана за време његовог живота, већ су циркулисале искључиво у форми рукописа, а већи број њих је вероватно настао као поруџбина појединих самостана у Хабзбуршкој монархији. У овим делима такође је видљив утицај симфонијског начина мишљења које је развијала бечка композиторска школа, и то како на плану оркестрације, тако и на ширем плану организације музичког тока.

Вањхалова Свечана миса у Це-дуру настала је крајем осме деценије 18. века, а сачувани рукописи пронађени широм Средње Европе сугеришу да је била редовно извођена у наредним деценијама. Вањхал проширује типични црквени оркестар, уз симфонијски третман гудачког корпуса и увођење пара обоа, инструмента који се у католичкој Хабзбуршкој монархији често сматрао недостојним за духовна дела и чак је једно време био забрањен папским декретом. У Вањхаловој миси посебну пажњу завређује став Квонијам, у оквиру Глорије, који садржи концертананту деоницу за оргуље.

Аутор Срђан Атанасовски