Позоришне актуелности

Шабачка инсценација драме Дина Пешута (Прет)последња панда или статика, која је 2015. године награђена признањем „Марин Држић", највећим одликовањем које у Хрватској може добити драмски текст, пример је не само радикалне него и ваљано спроведене адаптације драмског предлошка. Драму је прилагодила Марија Ратковић на начин који далеко надмашује ниво пуког „посрбљавања" и „превођења" драмских ситуација из текста у амбијент у којем ће комад бити игран. С друге стране, Пешутово искуство с хрватским друштвом свакако има много тога што је својствено и овдашњем, те отуда изгледа као да је (Прет)последња панда изникла из наше свакодневице, па и амбијента Шапца, коменатрише Александар Милосављевић.

Пешутова, а сада заправо (Прет)последња панда или статика Марије Ратковић, прича је о генерацији која на свет долази 1990. године, у часу када распад Југославије доспева у фазу серије крвавих ратова. Драматуршки поступак који примењује Пешут, а који адаптаторка не само што следи него и надграђује, заснован је на исповестима ових младих људи, две девојке и два младића, деце која одрастају по шабачким подрумима. Тамо се они скривају од рата који се званично не догађа, али у подрумским лагумима они покушавају и да сачувају контуре властитог детињства од окрутне стварности у којој њихови родитељи - и вољно и невољно - партиципирају. А та је стварност у вишенационалној средини каква је она мачванска, опасно близу Хрватске, па самим тим и фронта, исувише затрована да би деца остала поштеђена. Разарање друштвене матрице, ратови, рђаве приватизације, различити облици политичког терора, само су задати оквир у којем се одвија одрастање драмских ликова.

Осим тога, како нас обавештава Милосављевић: „шабачка представа није заснована на оригиналном драмском поступку. Прича је писана у постмодерном кључу, одвија се кроз фрагментарну структуру, а елипсе овде не подразумевају само слободно кретање кроз време, него омогућавају и да исповести деце добију смисао предвиђања властитих животних судбина. Применом оваквог поступка деца, главни и једини јунаци драме, као да добијају црту нарочите зрелости, али она овде неће имати везе с мудрошћу, него је последица белега који им је утиснуло време на које су осуђени. Они су, дакле, од почетка обележени и као да су свесни свега што их у будућности чека. Свест их, међутим, неће спасити од онога што им се у животу спрема, а управо ће ова наизглед рационална димензија њихових исповести даривати посебну црту трагике њиховим судбинама... У игри глумачког ансамбла представе било је много више од жустрине својствене младима, а из њихове игре је врцала снажнија енергија од оне која приличи вршњацима ових глумица и глумаца. Кристина Пајкић, Јована Пантић, Страхиња Баровић и Милош Војновић су ликовима које тумаче подарили и оно што у драмском предлошку није записано - сав јад, сво безнађе и сву трулеж још једне овдашње изгубљене генерације".

Читала Биљана Јовановић
Уредница емисије Тања Мијовић