Хроника Трећег програма

Књига Брaнислава Петровића Не убити птицу дрозда садржи 195 текстова које је приређивач Миодраг Раичевић груписао у 14 целина. Већина ових текстова, који су настајали у периоду од 1967. до 2001. године, објављивани у су у НИН-у, али и у другиом листовима, часописима и гласилима некадашње Југославије и Србије (у Фронту, Јежу, Дуги, Епохи, Кекецу, Рукопису, Чачанском гласнику и тако даље). Жанровски, текстови се крећу у распону од наоко класичне новинске колумне или чланка, до мемоарске прозе, есеја, цртице, кратке приче или лирске медитације. Но, оно што их уједињује и битно везује јесте непоновљиво песничко биће и хабитус Бране Петровића. Зато су и наслови поглавља махом истргнути цитати из песама: они на најбољи начин призивају темперамент, мелодију и мотиве Петровићеве поезије, пише Срђан Вучинић.

* * *

Боро Драшковић је пре тридесет година написао књигу Парадокс о редитељу, а тадашњи издавач је било Стеријино позорје. По речима Радомира Путнка, позивајући се насловом књиге на знаменити спис Денија Дидроа Парадокс о глумцу, Боро Драшковић је настојаo да успостави одговарајућу аналогију са позоришним ствараоцем који у Дидроово доба није постојао у данашњем значењу појма - с редитељем. Дакле, ако је за Дидроа глумац стожер позоришта, за Драшковића је ту функцију преузео редитељ. У књизи је тада било речи о најистакнутијим редитељима у Југославији, попут Бранка Гавеле, Хуга Клајна и Мате Милошевића, Бојана Ступице, Љубише Ристића и Хариса Пашовића. Данас се Боро Драшковић враћа овој књизи, желећи да боље објасни неке ставове или, пак, да употпуни новим детаљима огледе о Љубиши Ристићу и Харису Пашовићу. Напокон, први пут се објављује и аутобиографски спис о збивањима везаним за забрану представе Југословенског драмског позоришта Кад су цветале тикве по тексту Драгослава Михајловића.

Читала Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић