Леополд Моцарт и жанр симфоније

Емисију отпочињемо делима Михаела Хајдна, савременика Леополда Моцарта који је такође радио и стварао на надбискупском двору у Салцбургу. Иако је компоновање црквених вокално-инструменталних дела била основна обавеза Михалеа Хајдна, он је паралелно градио и свој опус инструменталних дела, у оквиру којег жанр симфоније заузима најважније место. Четвороставачна Симфонија број 11 у Б-дуру, Пергерова ознака 9, компонована је у две етапе: прва три става датирана су 1766. године, док је финале написан шест година касније. Реч је о зрелом симфонијском остварењу које је грађено на сукобу мелодиозне деонице гудача и акордског оркестарског тутија. Симфонија број 15 у Д-дуру, Пергерова ознака 41, настала је десетак година пре, а вероватно садржи и музику коју је Михаел Хајдн компоновао још раније. Посебно је занимљива употреба молских секвенци у развојном делу првог става - што је техника на којој ће наставити да ради Волфганг Амадеус Моцарт - као и монотематски менует на месту другог става; поред тога, обои и хорни додељене су солистичке деонице у финалном ставу.

Слушаћете и три симфоније Леополда Моцарта. Четвороставачна Симфонија у Г-дуру, Ајзенова ознака Г 5, настала је почетком педесетих година 18. века, а занимљива је зарад одсуства тематског контраста у сонатном алегру и употребе ритма сичилијане у трећем, лаганом ставу. Троставачна Симфонија у Г-дуру, Ајзенова ознака Г 7, обојена је пасторалним тоном, који потцртавају деонице хорни и флаута, као и менует који је на месту завршног става. Симфонија у Д-дуру, Ајзенова ознака Д 26, дело је компримованог, позног симфонијског израза Леополда Моцарта; такође је приметно одсуство контрастне друге теме сонатног алегра, као и употреба атаке у функцији повезивања ставова.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић