Имагинарни пејзажи

Последњих година у домену издаваштва експерименталне електронике све су више присутна реиздања – било да се ради о поновном штампању музике на винилима, било да се ради о упознавању данашње публике са остварењима из 80-их и 90-их година.

Aлбум Il Museo Selvatico Масимо Тониути је објавио као самиздат 1991, а крајем прошле године га је поново издао лејбел Black Truffle који води Орен Амбрачи.

Масимо Тониути је експериментални музичар који у својим радовима користи пре свега естетику musique concrète, дакле, ослања се на конкретне, документарне звучне објекте. Био је посебно активан на андерграунд индастријал/нојз сцени у Италији 80-их година, али су композиције које ћете вечерас чути настале у приватној сфери као лична електоракустична истраживања. Тониути каже да су композиције направљене од „малих и ретких звукова и шумова" које је снимао између 1987. и 1990. године и које сведоче о тајанственим траговима свакондевног живота. У овим остварењима смењују су метални звуци, клепетања, шумови са повременим дугим, држаним тоновима и дроновима који стварају позадину. Његов фокус је на стварању констелације „пунктуалистичких звукова" чиме се постиже готово натуралистички квалитет ових акустичких имагинација. Мистериозни наративни квалитет ових нумера сасвим одговара радиофонској уметности, зато не чуди што се Тониути током 90-их година посветио управо овом виду стваралаштва, као и аудиовизуелним и звучним инсталацијама. У одређеном историјском смислу откривањем ових до сада мало познатих Тониутијевих архива може се сагледати пут од импровизационе групе Nuova Consonanza до опорих амбијенталних остварења Ђузепа Иелазија или конкретистичких тејп колажа Валерија Триколија.

Уредница Ксенија Стевановић