Стваралаштво Јозефа Елснера

У пољској музичкој историографији Елснер се најчешће означава као претеча националне школе. Овоме доприноси чињеница да је неретко користио елементе пољског фолклора, те да се служио обрасцима пољских плесова. Јозеф Елснер рођен је 1. јуна 1769. године у шлеском граду Гродкову, а студирао је у Вроцлаву и Бечу, где се коначно одлучио да музику начини својим животним позивом. Своју каријеру музичара започео је у Брну, где је радио као виолиниста и диригент у опери, а наставио у Лавову, тадашњем Лембергу, престоници хабсбуршке Галиције, где је такође дириговао у оперским продукцијама, али је био запажен и као композитор. Две сонате за виолину из опуса 10 компоновао је у Лавову, 1798. године. Прву сонату из овог опуса одликује инверзија тема у репризи првог, сонатног става, арија на месту другог, лаганог става, као и финални рондо у коме Елснер корстисти фолклорне мотиве. Елснер је 1799. године дошао у Варшаву, где ће живети и стварати до краја свог живота, а међу првим делима које је објавио у Варшави је и збирка три ронда, који су писани у обрасцима мазурке и краковјака.

Међу композиторима који су, као и Елснер, били пионири у коришћењу форме пољских народних плесова у уметничкој музици истиче се Базили Бохданович. Рођен 1740. године, Бохданович је био активан у Бечу, и то као композитор, виолиниста и организатор концерата који су обиловали хумором, због чега је чак био оптуживан за „музикантско шарлатанство". Од његових инструменталних дела посебно је била забележена збирка дванаест полонеза, коју је објавио 1780. године.

Ернст Теодор Амадеус Хофман био је један од композитора са којима је Елснер сарађивао у Варшави почетком XIX века, а обојица аутора компоновали су опера које сведоче о популарности оријенталних тема на европској сцени.

Аутор Срђан Атанасовски