Мајстори барока

Антонио Монтанари је био италијански барокни виолиниста и композитор који је након смрти Арканђела Корелија преузео улогу водећег професора виолине у Риму. О раном животу Монтанарија се мало зна. На основу насловних страна његових објављених концерата, може се закључити да је рођен у Модени, а да је музику највероватније учио у Болоњи. Ипак, први сигурни биографски подаци појављују се у Риму 1690. године, када је као младић свирао у оркестру кардинала Отобонија. Након доласка у Рим Монтанари је наступао у оркестрима водећих аристократских породица, попут Боргезеа или Русполија, али и кардинала Карла Колоне. До краја живота, 1737. године, овај уметник никада није напустио Рим, али се са новим тенденцијама у музици, између осталог, упознавао и подучавајући умећу свирања на виолини бројне талентоване младе уметнике који су путовали широм Европе, попут Јохана Георга Пизендела и Ђузепа Валентинија и који су свом учитељу касније посветили дела. Упркос великом угледу који је уживао, Монтанари је данас један од заборављених мајстора барока.

Његови концерти које ћемо представити у емисији објављени су у Амстердаму 1730. године, а ту је и један каснији, такозвани Дрезденски концерт, који је остао сачуван у колекцији Јохана Јаокима Кванца. Написани су за кончертино који чине две виолине, виолончело и рипиено у којем су поред виолина, и виола и басо континуо, што је била пракса у Риму почев од 1660. године. Композитор такође најчешће користи четвороставачну форму концерта, али повремено експериментише и са троставачном, која је била популарна на северу Италије, у радовима Албинонија и Вивалдија. Говорећи о овим делима, музиколог Мајкл Талбот наводи да је Монтанари „мање дотеран од Корелија, мање лаган од Валентинија и мање систематичан од Локателија, али је вероватно најодважнији и најсвестранији од свих њих, што се може закључити и на основу овако малог сачуваног узорка његове продукције".

Уреднице емисије Ивана Неимаревић и Јелена Дамјановић