Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Да бисмо у потпуности разумели нову поставку Зле жене и шта се са Султаном догодило док је играла улогу супруге припростог чизмара Срете, треба размотрити контекст у који је редитељка Ива Милошевић поставила Стеријине драмске јунаке. Њих затичемо у амбијенту карактеристичном за прве деценије 19. века, у дому грофа Трифића и његове младе супруге Султане, као два лика несумњиво малограђанске провенијенције. Они су окружени одговарајућим покућством и послугом; сви су одевени како епоха налаже, али на њихова лица (без обзира на то да ли су газде или служинчад) нанесен је дебели слој тешке позоришне шминке која поништава сваку природност актера и даје им карактер позоришно стилизованих, извештачених маски.

Дакле, све указује на то да нас је редитељка довела у позориште у позоришту, да ликови овог позорја у својим животима заправо играју улоге које су им додељене или које су сами себи наменили, те да се реалност Стеријиних драматис персона разликује од живота актера представе по томе што ови други глуме да живе, пише Александар Милосављевић. Сходно томе, незадовољство ове Султане, које резултира њеном прекошћу, непрестаним зановетањем, агресивношћу, осионошћу и џангризавошћу можемо схватити и као плод њене неспособности да се препозна у роли која јој је запала. Улога, истина, није рђава, подразумева угодан положај, лагодност и комоцију, али то евидентно Султани није довољно, те њена позиција наликује мукама и тескоби глумца који се затекне у погрешној подели. Оваквим оригиналним концептом Ива Милошевић је причу о Стеријиној Злој жени испричала узбудљивим и аутентичним театарским средствима, а промишљеност њеног редитељског читања имала је еквивалент у одабиру адекватних средстава и поступака којима је Поповићева драма доживела истински ново сценско упризорење.

Уредница емисије Тања Мијовић.