Доменико Скарлати и музика на Иберијском полуострву

Сонате Доменика Скарлатија биле су предмет разноврсних инструменталних адаптација, како за време композиторовог живота, тако и након његове смрти. Имајући у виду Скарлатијеву употребу шпанских фолклорних елемената, не чуди да су међу најпопуларнијим адаптацијама биле верзије за гитару и мандолину, којима се ови елементи потцртавају. Поред тога, иако су Скарлатијеве сонате по правилу писане за чембало, његови савременици неретко су их изводили и на другим клавијатурним инструментима, попут клавикорда, који је био популаран у Шпанији, али и оргуља и клавира, који је тек био у развоју. Одређене сонате, ипак, садрже упутства за извођење на оргуљама, и то пре свега на камерним оргуљама са малим бројем регистра, уобичајеним за световне прилике.

Шпански и каталонски композитор Антонио Солер био је близак сарадник Доменика Скаралтија, а Солеров опус снажно је обликован Скарлатијевим утицајем. Рођен 1729. године у Каталонији, Солер је музичко образовање стекао у чувеном бенедиктанском самостану Монсерат, након чега је добио намештење капелмајстора у катедрали у Сео-де-Уржелу, такође у Каталонији. Као двадесеттрогодишњак, замонашио се у реду Јеронимита и постао оргуљаш на шпанском двору, односно у палати Ескоријал. Коначно, 1757. године, постао је капелмајстор у Ескоријалу и обављао како музичке, тако и свештеничке дужности. Упркос великом броју обавеза, Солер се истицао као изразито плодан аутор, жртвујући скоро сво своје слободно време како би компоновао. Чувен је пре свега захваљујући колекцији од око 150 соната за чембало, које су великим делом писане за његовог ученика, принца Габријела, а које се стилски надовезују на сонате Доменика Скарлатија. Утицај наполитанског мајстора на Солера је јасан, али иако су Солер и Скарлати сарађивали на шпанском двору, није утврђено да ли је Солер заправо узимао часове композиције код Скарлатија. Поред компоновања, Солер је био аутор значајних и смелих теоријских расправа о музици, које су пре свега биле запажене због контроверзног заговарања брзих модулација у удаљене тоналитете. Ово се огледа и у његовим сонатама за чембало, које се у односу на Скарлатијеве истичу смелим модулацијама, али и правилнијим обликовањем фраза, у класичарском смислу.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић