Музеј звука

Назив мисе Јоханеса Окегема дуго је представљао енгиму. Такозвана Ми Ми миса сачувана је у три рукописа у Ватиканској библиотеци, који су настали између 1480. и 1503. године, а помиње се и у документима из Брижа из 1476. Дело је било познато савременицима, јер је Јакоб Обрехт искористио цитат ове Окегемове композиције у својој миси Sicut spina rosam, као и у миси Светог Мартина. Интересантно је поменути да из нешто каснијег времена потичу још две Ми Ми мисе, које су компоновали Матеус Пипелар и Марбрианус де Орто, али су ови аутори за своја дела искористили популарну мелодију шансоне Petit camusette, која не поседује сличности са Окегемовим моделом. Зато се дуго постављало питање, одакле потиче мотив Ми Ми у тенорској деоници, све док 1985. године, Харујо Мијазаки није пронашао изгубљени модел Окегемове мисе – шансону овог аутора под називом Presque trainsi.

Ово дело је настало око 1460. године и осим почетног мотива, Окегем је мису "прошарао" и другим фрагменитма из ове световне композиције. Када је реч о самом наслову, музиколози су понудили објашњење које се заснива на тумачењима базираним на мистичним алегоријама, свакако добро познатим Окегему и његовим савременицима. Према тадашњој теорији, свака нота музичке скале се могла повезати са одређеном људском емоцијом, која се са своје стране могла приписати Богу. Док се нота пева, звук гласа постаје духовна рефлексија и музика душе. Према овој теорији, ми је слог који се повезује са самилошћу и Божијом милошћу, те самим Христом, будући да садржи Исусов иницијал, односно слово И, а његовим двоструким понављањем, ова "духовна вежба" постаје двоструко учинковитија.

Уредница емисије Ивана Неимаревић