Доменико Скарлати и музика на Иберијском полуострву

Доменико Скарлати, син напуљског композитора Алесандра Скарлатија, рођен је у овом италијанском граду 1685. године, где је већ са шеснаест година именован за краљевског оргуљаша и композитора. Почетком 18. века био је активан и у Венецији и Риму, стекавши репутацију најбољег италијанског мајстора чембала. Од 1714. године Скарлати је био капелмајстор хора базилике Светог Петра у Риму, а међу његовим меценама био је и португалски амбасадор, маркиз Де Фонте. Према ватиканским архивским документима, у септембру 1719. године Скарлати је напустио Рим како би посетио Лондон, али је већ у новембру исте године био у Лисабону, при чему не постоје писани трагови његовог евентуалног боравка у Енглеској. Иако се не зна да ли је уопште намеравао да оде у Лондон, јасно је да је већ приликом одласка из Рима имао у виду Лисабон као своје коначно одредиште: краљ Жоао V са нестрпљењем је ишчекивао његов долазак и именовао га је за краљевског капелмајстора већ раније исте године. Крочивши једном на тло Иберијског полуострва као тридесетчетворогодишњак, пре тачно три стотине година, Доменико Скарлати ће везати остатак своје каријере за локалне краљевске породице, најпре за португалску, а затим за шпанску, радећи у Лисабону, Севиљи и Мадриду.

Португалски композитор Карлос Сејшас, рођен у Коимбри 1704. године, радио је под Скарлатијевим менторством у Лисабону као вицекапелмајстор, а и сам је био изузетан виртуоз на чембалу. На основу сачуваних анегдота, познато је да је Скарлати имао високо мишљење о Сејшасу. Већина извора и сви Сејшасови аутографи уништени су у земљотресу који је задесио Лисабон 1755. године, тринаест година након композиторове смрти, тако да је од преко седам стотина соната сачувано само осамдесет осам, као и одређени број духовних и оркестарских дела, која вероватно чине тек мали део Сејшасовог опуса. Сејшасове сонате припадају транзицији музичког језика између барокног израза и класицизма: док су поједине јасно писане у стилу барокне токате, у другима је изражен утицај галантног и осећајног стила. Већина соната су двоставачне, са другим ставом играчког карактера и са препознатљивим идиосинкратичним чембалистичким виртуозитетом.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић