Музика XX века – Симфоније Флоренс Беатрис Прајс

Флоренс Беатрис Прајс, прва афроамеричка симфоничарка рођена је у Арканзасу 1887. године. Прве подуке добила је од мајке, зато што бели професори Литл Рока нису желели црну девојчицу за ученицу. Потом је наставила школовање на Конзерваторијуму Нове Енглеске у Бостону, будући да због социјалног миљеа из којег долази у родном граду није било других опција за њу. У Бостону је стекла дипломе професора оргуља и клавира, да би се потом вратила на југ, најпре у родни Литл Рок где је радила као професор, а затим и Атланту, где је предавала на катедри за музику Кларк колеџа до 1912. године. Услед нарастајуће расне опресије на Југу била је принуђена да се 1927. године са породицом пресели у Чикаго, где је почео да се буди њен креативни дух, те је почела да студира композицију на Америчком конзерваторијуму и Музичком колеџу Чикага. Већ током 20-их година стигле су прве награде за њена ауторска дела, а 1932. године постала је препознатљива и на националном нивоу освојивши прву награду на Вонамејкер такмичењу са Првом симофнијом у е-молу коју ћете слушати вечерас. Премијерним извођењем овог дела 1933. године када је Симфонијским оркестром из Чикага дириговао Фридрик Шток, Прајсова је постала прва Афроамериканка чије је оркестарско дело извео један од ансамбала из самог врха америчке извођачке уметности. Након овог пробоја, њена дела су почела да изводе и други ансамбли, а веома је био запажен њен аранжман госпела Моја душа је усидрена у Господу и Песме мрачној Девици које је отпевала чувена Маријан Андерсон. Флорен Беатрис Прајс била је активна као композитор и педагог све до краја живота.

Опус ове ауторке броји око три стотине композиција, и премда су њена дела нашироко извођења, већина их је остала у рукопису. Њене симфоније у музичком изразу остају прилично конзервативне, а стил кореспондира са неоромантичарском национално обојеном праксом компоновања треће, четрвте и пете деценије XX века. Истовремено, присутни су елементи њеног културног наслеђа и идеала такозване Харлемске ренесансе кроз различите мелодије, плесне ритмове и форме као и начина организовања фактуре по угледу на традицију госпела.

Четврту симфонију у де-молу из 1945. године ауторка није доживела да чује на позорници јер су је убрзо после настанка дела, задесили здравствени проблеми. Умрла је у Чикагу 1953. године.

УРедница Сања Куњадић