Студије

Предраг Финци: Кантова „Критика моћи суђења”

У седмичном циклусу СТУДИЈЕ, од понедељка 24. до петка 28. децембра, можете пратити делове рукописа сарајевског филозофа Предрага Финција „Кантова Критика моћи суђења”.

Три Кантове „Критике" („Критика чистог ума", „Критика практичког ума", „Критика моћи суђења") међу најчитанијим су књигама на свету више од двеста година, јер, желимо ли нешто мало дубље да сазнамо о нама самима та филозофска ремек-дела морају бити део нашег интелектуалног пртљага (као што без четкице за зубе, или доњег веша не идемо на пут). Истовремено, колико год да читамо Канта и колико год да га добро познајемо, он нас тера да га читамо увек изнова, јер у сваком наредном читању откријемо нешто што у претходном, из неког разлога, нисмо уочили, било зато што смо то превидели, било зато што нисмо били у стању да видимо (читати Канта, наиме, значи увек се изнова учити читању и гледању). „Критика моћи суђења", пак, дело које, према овешталој класификацији, одговара на питање чему можемо да се надамо, пружа управо неслућене могућности отварања нових перспектива, толико, чак, да га је једна Хана Арент прочитала као врхунско дело политичке филозофије!

Предраг Финци креће релативно утабаним интерпретативним стазама и Кантову књигу о лепом истражује као дело посвећено естетским феноменима. Али недуго пошто „положи рачун" о томе да зна главне интерпретативне токове, Финци почиње да залази у интерпретативне рукавце и, својим непретенциозним, сигурним стилом, продубљује добро познате Кантове мотиве показујући да простора за кретање има и на местима на којим је већ обављен дубок рударски посао, односно да интерпретативне жиле нису исцрпљене. На овај начин сарајевски писац и филозоф - који дуго већ не живи у Сарајеву, али му, на онај најплеменитији начин ипак припада (као, рецимо, и Миљенко Јерговић) - као да постаје, помало парадоксално, све присутнији и све важнији како за књижевност, тако и за филозофију овог језика.

Чита Марица Милчановић
Уредник Иван Миленковић