Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Југословенско драмско позориште ове године обележава седамдесетогодишњицу свог постојања, а на самом почетку сезоне гостовали су представници општине Медулин и Друштва хрватских књижевника да би учестовавали на промоцији свог издања, књиге Марија Црнобори - есеји о фрагментима. Ауторка књиге о диви ЈДП-а, чланици легендарног првог ансамбла овог позоришта, је театролошкиња и професорка Јелена Лужина.

Сећајући се промоције монографије о Марији Црнобори, која јој је приређена као лауреаткињи „Добричиног прстена", Александар Милосављевић пише: „У Југословенско драмско позориште на свечаност ме је позвала сама Марија. Телефоном. Дођите, Сашице (тако ме је одувек звала), и реците нешто. Било што. О Марији се, међутим, не може говорити било шта. То смо знали и она и ја... Говорили смо о Марији; дабоме, о ономе што о њој знамо, што памтимо, осећамо, а све је то било - нужно и логично - везано за њен београдски период, што значи да о оном због чега смо се заправо и окупили, о изузетном доприносу Марије Црнобори чакавском, није било ни речи. Марија је тада најавила да ће говорити стихове на чакавском.Седећи, ухватила ме је за руку. Устао сам са столице и помогао јој да се и она усправи. Устала је али ми није пустила руку.... Уверен сам, велим, да тог стиска она није ни била свесна, а још мање његове јачине, али верујем да је и те како била свесна нечег другог - одговорности коју у том часу, баш као и увек до тада када би се нашла пред публиком, има према онима којима се обраћа са сцене. Та одговорност нема никакве везе с њеним тадашњим годинама, са дугом паузом која је протекла од њеног претходног јавног наступа као глумице која пред гледаоцима говори научени текст, па ни с тремом, вечитим пратиоцем сваког глумца и сваке глумице, или са страхом да ли ће начинити грешку, замуцати, изгубити нит, прескочити стих... Уверен сам да је несвесно умало здробила моју руку осећајући исту ону одговорност која је пратила њен излазак на позорницу тек отвореног Југословенског драмског позоришта у Краљу Бетајнове, када је на позорницу ступила одмах након Бранка Плеше. Верујем и да је такву исту одговорност осећала и пре доласка у Београд, али и увек када се, као већ осведочена и призната првакиња, појављивала пред позоришном публиком доцније, све до одласка са сцене, па и те фебруарске вечери 2009. године, када је пред гостима из Истре и пред нама, ништа мање њенима, поново наступила као глумица. Као драмска уметница. Као аутентична нит која и данашње Југословенско драмско позориште, и данашњи наш театар повезује са историјом".

Уредница емисије Тања Мијовић.