Музеј звука

„Последњи Римљанин", како су Боетија звали због изузетне привржености антици, последњу годину живота провео је у тамници - оптужен за издају и чекајући смакнуће. Уважени римски сенатор, конзул и филозоф, након блиставе државничке каријере и изузетног доприноса који је дао очувању античке филозофије преводећи Аристотелова дела о логици, Порфиријеву Исагогику, те пишући читав низ оригиналних дела посвећених музици, астрономији, геометрији и аритметици, прибежиште од суморне судбине је пронашао стварајући своје последње дело „Утеху филозофије", не знајући да ће оно постати једна од најчитанијих књига током средњег века. У овом делу, Боетије покушава да се помири са својом судбином, пропитујући питања зле коби и среће, добра и зла, природи човека и универзума, кроз дијалог са персонификацијом Филозофије. Током дела, Боетије успева да превазиђе самосажаљење и поврати свој духовни мир, не само кроз разложан дијалог са Филозофијом, већ и кроз стихове. Укупно тридесет девет песама је уткано у прозни текст „Утехе филозофије". Оне не пружају само простор за тренутке рефлексије, већ и „рецепт" за исцељивање психолошке слабости.

Доказ да су песме из „Утехе филозофије" биле коришћене уз музичку пратњу представљају неуме, специфична врста нотације, сачуване у рукописима с почетка 12. века. Неумама су означаване контуре мелодија, односно оне су служиле као подсетник извођачима који су знали прецизну тонску висину и музичке мелопоетске формуле. Али након нестанка ове усмене традиције, прецизна реконструкција мелодија записаних само уз помоћ неума, деловала је немогуће. Последњих година, истраживачи Универзитета у Кембриџу направили су велики искорак када су идентификовали моделе песама који се налазе иза ових записа. Показали су да су средњовековни музичари повезивали одређене песничке метре са стиловима тада актуелних песама и затим примењивали карактеристичне мелодијске шаблоне из овог репертоара на Боетијеве стихове. На тај начин, сакупљено је пуно информација о појединачним напевима, које су постале полазна тачка извођачима из ансамбла Секвенција, како би реконструисали звучни свет ових песама. Након две деценије рада на записима Боетијевих песама са неумском нотацијом из једног рукописа у Кембриџу, ова дела су добила уверљиву и научно утемељену реконструкцију којом су руководили музиколог Сем Берет и члан ансамбла Секвенција, Бенџамин Багби. Експериментишући са теоријским сазнањима и практичним могућностима извођења инструменталне пратње на оригиналним инструментима, они су представили до сада најкомплетнију и уверљивију звучну интерпретацију ових записа, које је недавно објавила издавачка кућа Глоса.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић