Музеј звука

Орацио Веки је рођен у Модени 1550. године, а образовање је стекао у бенедиктинском манастиру, где се и замонашио 1577. године. Врло брзо je стекао углед у венецијанским музичким круговима и позван je да, уз Андреу Габријелија и Клаудија Мерулу, учествује у писању музике за прославу венчања Бјанке Капело и Великог војводе Франческа де Медичија. Венецијански издавач Гардано објавио је прву књигу Векијевих мотета, а потом су уследили краћи ангажмани на месту капелмајстора у ломбардијском месту Сало, затим Модени, Ређо нел Емилији, да би коначно 1586. године стигао у Коређо. Следећих неколико година био је на овој позицији, истовремено се интензивно бавећи компоновањем духовне и световне музике. Ипак, Веки се осећао изолованим од великих музичких центара попут Рима, Венеције, Фиренце или Фераре, те је 1598. године прихватио позив војводе Чезареа д Естеа да постане „маестро ди корте" у родној Модени. Интернационално признање је уследило када је аустријски амбасадор приликом посете овом граду чуо Векијева дела и понудио му место капелмајстора на двору Рудолфа II, али нажалост, Веки због лошег здравственог стања није могао да преузме ову дужност. Умро је у Модени 1605. године.

За живота, Орацио Веки је репутацију стекао пре свега захваљујући својим збиркама канцонета - популарног жанра који је представљао спој мадригала и виланела - као и мадригалској комедији Амфипарнас. Када је реч о духовној музици, издвајају се Мисе, Магнификат, три збирке мотета, као и Реквијем који ћете вечерас слушати.

Реквијем је, 1612. године у Антверпену, штампао Пјер Фалез заједно са другим Векијевим мисама и Монтевердијевом мисом In illo tempore, као једини италијански реквијем из тог периода објављен у овом фландријском граду. У програмској књижици која прати Глосино издање које ћете слушати у вечерашњој емисији, руководилац ансамбла Гренделавоа Бјорн Шмелцер, заступа тезу да је управо ово дело изведено на сахрани Петера Паула Рубенса. Он успоставља везу између Рубенса, чија је каријера започела управо у Мантови, у тренутку када је на двору боравио и Монтеверди, и праксе у Антверпену да се током служби за покојнике изводи осмогласна полифона миса са додатим ставовима Dies Ire и Libera me. Ова пракса постала је посебно ригорозна након великих друштвених и културних промена 1585. године, када је град дефинитивно потпао под власт католичке Шпаније. Према Шмелцеру, конвенције погребних ритуала овог доба, чине Векијев реквијем најизгледнијим избором за сахрану тако значајне личности као што је био Рубенс. У својој интерпретацији, ансамбл Гренделавоа Векијев стил „укршта" са венецијанском праксом инструменталне музике, уводећи бројне орнаменте у вокалне деонице који би требало да евоцирају звук сакбута и труба из венецијанских богомоља са краја 16. века.

Уредница емисије Ивана Неимаревић