Оперски свет Ђованија Амброђа Миљаваке

Најпознатије Миљавакино дело је Сулејман, либрето премијерно изведен на музику Јохана Адолфа Хасеа у Дрездену 1753. године. Епизода из живота османског цара Сулејмана Величанственог била је заправо повод оперским кућама да поставе раскошне сценске репрезентације оријенталних слика, којима је Европа у 18. веку била опчињена. Већ у првих девет година након Хасеове дрезденске премијере, деветорица других композитора написали су оперу на ову верзију Миљавакиног либрета, међу њима Доменико Фискети за Венецију, Ђовани Батиста Пешети за Модену и Јохан Готфрид Шванбергер за Брауншвајг. У међувремену, 1757. године, Давиде Перез је за позориште у Лисабону написао оперу на другу верзију либрета, са значајним изменама у радњи и ликовима. Ову верзију такође су употребили бројни други композитори, укључујући Томаза Траету, Бадасареа Галупија и Јохана Готлиба Наумана, за оперске позорнице у Венецији, Парми, Падови и другим градовима. Коначно, шездесетих година 18. века појавила се и трећа верзија либрета, као и више пастиша који су се базирали на Миљавакином Сулејману. Укупно, историчари су документовали тридесет и шест продукција Миљавакиног либрета у првих педесет година од његовог настанка, и то из пера осамнаест композитора.

Значајан део своје каријере Миљавака је радио као секретар и помоћник Пјетра Метастазија на бечком двору, а у свом раду наставио је да се ослања на Метастазијеве узоре и након што је напустио Беч 1752. године. Либрето за Хасеову оперу Аеције из 1755. године настао је адаптацијом истоименог Метастазијевог либрета, а адаптацијом Метастазијеве серенате Галатеја, седам година доцније, настао је либрето за фесту театрале Акид и Галатеја Јозефа Хајдна. Акид и Галатеја била је прва опера коју је Хајдн написао на италијанском језику, и то за извођење на двору Естерхазијевих, а једанаест година након премијере вратио се свом рукопису и приредио другу верзију дела. Обе верзије Хајднове опере сачуване су само у фрагментима, при чему се сматра да је одређене инструменталне делове из прве верзије такође интегрисао и у своју Симфонију број 12 у Е-дуру из 1763. године.

Иако је Миљавакино стваралаштво снажно повезано са делом његовог учтеља и заштитника, Пјетра Местастазија, Миљавака се може посматрати и као значајни актер у пројекту реформе италијанске опере, и то у смеру који је, захваљујући француским узорима, оперу серију удаљио од метастазијевског модела и начинио снажнију драматску свезу драме, балета и музике. Кључно Миљавакино дело у овом смислу је опера Армида, на којој је радио у сарадњи са Ђакомом Дурацом, управником бечких дворских позоришта, и композитором Томазом Траетом. Као предложак за нову оперу послужила је истоимена опера либретисте Филипа Киноа и композитора Жан-Батисте Лилија, а радња је заснована на причи из епа Ослобођени Јерусалим Торквата Таса о чаробници Армиди која не успева да омађија крсташа Риналда у којег је заљубљена. Структура опере сведена је на један чин од двадесет сцена, уз значајно учешће хора, балета и пантомиме у драмском току, као и богату оркестрацију.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић