Имагинарни пејзажи

Живи сет Светлане Мараш био је део пројекта SLEEP48 који су осмислили Шу Лиа Чеанг и Метју Фулер, а бавио се феноменом сна који поседује различите физиолошке и културалне експресије у разним историјским епохама и културама. Кустоски тим као инспирацију за ову серију концерата користио је идеју руског авангардног архитекте и сликара Константина Мељникова, који је 1929. године за конкурс „Зелени град" који је требало да постави основе пролетерског града будућности, осмислио зграду за заједничко спавање и одмор радника. Он је желео да замени свакодневну и по њему ометајућу буку са „организованим звуком", а те концерте је називао „Сонатама сна".

Светлана Мараш је приступила овој тематици кроз разумевање дихотомије између спољашње непомичности стања сна и покренутости унутрашњих, несвесних процеса који се истовремено дешавају. У конкректној техничкој реализацији концепт се огледао у коришћењу магнетофонских трака, односно тејп лупова, у трајању од неколико секунди. Траке су представници „сећања", опипљиви објект чувања звука, који носи са собом нежељене микроартефакте као што су шум, звучне несавршености и друго. У самом живом извођењу Светлана Мараш је комбиновала свој постојећи компјутерски сет-ап са тракама, како би у реалном времену манипулисала звуком на најразличитије начине како би остварила сет у укупном трајању од деведесет минута који ћете вечерас чути. Ауторка користи таблет, рачунаре са интерфејсом који сама дизајнира како би вирутозно комбиновала звучни материјал налик свирању акустичних инструмената, не у смислу звучности већ у смислу начина коришћења уређаја, односно инструмента. Током перформанса публика је могла да се одмара, чак и спава, на креветима инсталираним у простору. Овакав начин слушања постаје све чешћа пракса последњих година - нека врста заједничког чина слушања, који се опет обраћа индивидуализованим појединцима.

Уредница Ксенија Стевановић