Авитал Ронел: Проблем глупости

Авитал Ронел је америчка филозофкиња, тренутнo једна од најзанимљивијих фигура на светској филозофској сцени. „Проблем глупости", поглавље њене књиге „Глупост" (Stupidity) из 2002. године, први је њен текст преведен на српски језик.

Бриљантна студенткиња Жака Дериде, Авитал Ронел је, под утицајем великог француског филозофа, крчила нове деконструктивне путеве и од наизглед маргиналних филозофских мотива стварила самосвојне филозофске светове. Књигом „Глупост" стекла је светску славу.

Глупост, наиме, није пука психолошка категорија, већ склоп конвергентних и дивергентних сила, најчешће друштвена конструкција, калуп у односу на који се самерава друштвени живот, а да сам калуп, заправо, често остаје недотакнут филозофским испитивањем. Због тога су перспективе које Ронел отвара истовремено и запањујуће и комичне - јер хумор увек иде у под руку с глупошћу, као њена сенка (осим кад с глупошћу под руку не иде ужас). Утолико се Ронел не либи хуморних и ироничних излета у једном крајње озбиљном и савесно написаном филозофском тексту. Редови посвећени Жан-Жаку Русоу, једном од несумњиво паметнијих људи што их је човечанство изнедрило, урнебесни су и неодољиво привлачни. Жали се, наиме, Русо у својим „Исповестима" на сопствену памет, односно глупост, мисли за себе да је спор, да не успева брзо да мисли, да не хвата значења у лету - што би, иначе, била својства интелигенције - да би своје незадовољство собом пренео и на сопствени рукопис који, по њему, одаје његову интелектуалну неокретност (дакле глупост). Спутан нелагодом пред људима, Русо не успева да прође баналне тестове док тражи посао, а Ронел, с пуно такта, духовитости и осећаја за парадокс, анализира управо тај заплет у којем генијалан човек, барем у једном периоду свог живота, верује да није претерано паметан (у којем убеђењу га радосно подржава и његова непаметна околина).

Појављују се у тексту Адорно и Хоркхајмер (који, по мишљењу ауторке, не обраћају довољно пажње на феномен глупости), неизбежни Хајдегер (који ће, вероватно и на сопствено изненађење, своју нацистичку епизоду назвати глупошћу (Dummheit)), ту је и прелет античких мотива (стари су Атињани скромно веровали да су, осим њих, сви остали прилично глупи), разликовање „срећне глупости" и „обичне глупости", те још читав низ узбудљивих мотива који се развијају вођени динамичним и гипким језиком.

Текст Авитал Ронел, у лепом преводу Небојше Марића, чиста је филозофска посластица.

Уредник Немања Митровић
Чита Александар Божовић