Клавир и нова изражајност

Аустријски пијаниста и композитор Карл Черни, Бетовеновов ученик, али и професор бројним пијанистима 19. века укључујући и Франца Листа, представља кључну фигуру у обликовању модерног пијанизма. Иако је Черни био Бечлија, као Бетовенов ученик он је репрезентовао другачију естетику од представника позне бечке пијанистичке школе, попут Јохана Непомука Хумела, те је и сам допринео интеграцији лондонске и бечке пијанистичке школе. Данас је пре свега познат зарад свог педагошког рада и дидактичког опуса, а његове клавирске композиције откривају фасете пасионираности, осећајности, лиризма, драме и портрета усамљености.

Јохан Непомук Хумел био је један од последњих великих представника бечке клавирске школе који је остао привржен клавиру бечке технике, звука мање волуминозности у односу на лондонску градњу, који је зато погодовао бриљантној техници и non legato артикулацији. Савременици су у његовој интрпретацији посебно ценили деликатност и чистоту додира, врхунски квалитет тона, као и умеће креирања илузије брзог темпа. Хумелова Фантазија у Ес-дуру, опус 18, из 1805. године, једно је од његових најинвентивнијих дела.

На крају емисије чућете још једно дело на размеђи сонате и фантазије - овога пута из пера Фердинанда Риса. Овај немачки композитор рођен 1784. године био је од 1803. до 1805. Бетовенов ученик, а наредних десет година провео је путујући по Европи, неретко приморан да мења боравишта због Наполеонових освајања. Његова Соната-фантазија у фис-молу, која носи наслов L'Infortuné објављена је у овом периоду, и то 1808. године у Паризу.

Аутор Срђан Атанасовски