Развој пијанистичке технике у овом периоду обележила је поларизација између такозване лондонске и бечке школе, условљена не само другачијим композиционим идиомима, већ превасходно разликама у самој градњи инструмената, при чему је лондонски клавир поседовао пунији легато звук, док је интерпретација на бечком клавиру водила бриљантној техници и нон легато артикулацији. Један од водећих представника лондонске клавирске школе био је Јохан Баптист Крамер, композитор немачког порекла, један од најцењенијих европских пијаниста-композитора своје генерације. Рођен у Манхајму 1771. године, Крамер је часове клавира узимао код Муција Клементија, а теорије музике код Карла Фридриха Абела. Иако су његове активности биле везане превасходно за енглеску престоницу, у више наврата иje шао на путујуће турнеје као пијаниста-виртуоз широм Европе. Са становишта Крамерове пијанистичке технике савременици су посебно ценили његов легато, за који је Игнац Мошелес рекао да има моћ да преобрати Моцартов анданте у вокално дело.

Многи аспекти композиционог идиома Јохана Баптиста Крамера су зачуђујуће конзервативни и суздржани, те се може рећи да композитор није подлегао искушењима патоса драмског и сентименталног израза, типичног за почетак 19. века. Крамеров гениј заправо лежи у амалгаму конзервативне композиционе методе и прогресивног пијанистичког идиома. Почев од друге деценије 19. века Крамер је у духу времена, све више писао клавирске минијатуре, а све мање компоновао сонате. Ипак, у његовој колекцији од 117 клавирских соната, управо се неке од последњих убрајају у његова најимпресивнија остварења.

Крамерова Соната у а-молу, опус 53, из 1812. године, амбиоциозно је дело које је требало да прикаже најновије домете пијанистичке технике, о чему сведочи и наслов L'ultima, односно Последња. Пет година након ове сонате, објавио je три нове, које носе наслов Les suivantes - Потоње. Коначно, једна од последњих Крамеворих соната, у де-молу, опус 63, настала је 1821. године и посвећена је његовом савременику, бечком пијанисти и композитору Јохану Непомуку Хумелу; у њој тежиште дела Крамер ставља на први став, који захтева енергичну интерпретацију у умереном темпу, а започиње лаганим уводом.

Срђан Атанасовски