Путеви концертантне музике у Енглеској

Овим циклусом о концерту средином 18. века уједно обележавамо тристоту годишњицу рођења енглеског композитора Ричарда Маџа. Централни опус овог аутора јесте збирка од шест концерата коју је објавио 1749. године. Четири концерта од броја 2 до броја 5, писани су за две виолине соло, гудаче и басо континуо. У последњем, шестом концерту у збирци, Маџ уводи оргуље као нови солистички инструмент, али га неретко третира као део ripiena. Овај концерт специфичан је и зарад петоставачне структуре, у којој уводни брзи став претходни стандардном следу четири става, по угледу на сонату da chiesa. Маџова збирка завршава се каноном на текст „Non nobis, Domine", фрагмент 113. псалма, који се углавном изводи здружено са последњим, оргуљским концертом збирке. Наведени канон није Маџова оригинална композиција, већ је реч о делу које је било популарно у Елизабетанској Енглеској, а за које је Маџ написао нови инструментални увод и пратњу. У време публиковања Маџове збирке, канон „Non nobis, Domine" могао се тумачити као подршка јакобитским претендентима на британски престо, тада већ чврсто у рукама династије Хановера.

Енглески композитор Томас Арн рођен је 1710. године у Лондону у породици више средње класе, а образовање је стекао у престижном колежду Итон. Захваљујући његовим доприносима на плану опере и музике за позориште, сматра се најзначајнијом фигуром у енглеској позоришној музици у 18. веку. Арнова инструментална дела су стилски хетерогена, а у њима се препознаје утицај како италијанске, тако и француске традиције, те, напослетку, уплив модерног стила који су у енглеској престоници заступали Карл Фридрих Абел и Јохан Криситјан Бах. Његова збирка Шест омиљених концерата за оргуље, чембало или клавир настала је током педесетих година 18. века, и то по свему судећи имајући у виду Мајкла Арна, композиторовог сина, као солисту, али је објављена тек 1793. године и вероватно је у међувремену дорађивана.

Аутор емисије Срђан Атанасовски