Путеви концертантне музике у Енглеској
У другој емисији циклуса у коме говоримо о развојном путу концертантног жанра у Енглеској половином XVIII века слушате композиције Џона Стенлија, Џејмса Нерса, Ричарда Маџа и Питера Хелендала.
Најзначајније остварење енглеског композитора Ричарда Маџа, коме се ове године навршава три стотине година од рођења, јесте збирка од шест концерата коју је објавио 1749. године, а која се показала као популарна у истом кругу љубитеља музике који су били поклоници Георга Фридриха Хендла, Франческа Ђеминијанија и Ђузепа Самартинија. У Маџовим партитурама је посебно видљив Ђеминијанијев утицај и огледа се у одређеним експерименталним решењима. Он такође показује и склоност ка хроматским темама и неочекиваним модулацијама, те пажљиво осмишљава структуру четвороставачног концертног циклуса. Први концерт у Маџовој збирци издваја се по томе што у оркестар гудачких инструмената укључује и трубу, иако она није третирана као солистички инструмент.
Енглески композитор Џејмс Нерс, рођен 1715. године, своју каријеру провео је као црквени музичар, и то најпре у Јорку, а затим у Краљевској капели у Лондону. Иако духовна, вокално-инструментална дела доминирају његовим опусом, Нерс је аутор и запажених инструменталних дела, пре свега за чембало. Његов опус 2, публикован 1759. године, садржи и „концертантну сонату" за чембало, две виолине и континуо, хибридно дело у коме се комбинују елементи концерта и камерне сонате.
Шест година млађи холандски виолиниста и композитор, Питер Хелендал, био је активан у Енглеској од 1751. године, пре свега у Лондону и Кембриџу. Збирка од шест концерата за гудаче и басо континуо коју је објавио у Лондону 1758. године, писана под утицајем италијанског позног барока, донела му је престиж међу енглеским љубитељима музике.
Аутор емисије Срђан Атанасовски
Коментари