Музика XX века – Никос Скалкотас

Овај аутор рођен је 1904. године на острву Евија, а студије виолине завршио је на Атинском конзерваторијуму. Од 1921. до 1933. живео је у Берлину, где је похађао часове код Арнолда Шенберга, заједно са Робертом Герхардом. Због тешких животних околности и немаштине, Скалкотас је био приморан да се врати у Атину, где је наишао на неразумевање и неприхватање. Почео је да ради као виолиниста у атинским оркестрима, имајући врло мало контаката са водећим грчким уметницима и композиторима. Током немачке окупације провео је једно време у затвору, под лажном оптужбом да је члан грчког покрета отпора. После рата, наставио је да се бави својим радом, на маргини друштвеног живота, али је нажалост преминуо од последица хроничне болести 1949. године. Током каријере Скалкотас је остао веран идеалима немачког неокласицизма са јасним формалним обрасцима у које је инкорпорирао снажну моторичност и слободно схваћену додекафонију. Шенберг га је сматрао једним од својих музички најталентованијих ученика.

Једини већи успех за живота, Скалкотас је доживео са пројектом 36 грчких плесова за оркестар, који је започео 1931. године у Берлину. Неки од ових плесова базирају се на етномузиколошким записима Самуела Бод-Бовија и Мелпа Мерлијеа, док су други изведени из популарних песама и записа самог композитора. Иако је Скалкотас волео грчки фолклор, био је скептичан према могућностима интегрисања традиције у модерни симфонијски језик. Ипак, трудио се да искористи искуство дванесттонске музике и ритмичко богатство које доносе неправилни ритмови југа Балкана. Тако је настао занимљив спој између модернистичке естетике одбљесака традиционалне музике, који задржава опорост како модернистичке објективности, тако и саме обредне основе из које ови плесови потичу.

Уредница Ксенија Стевановић