Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Ренесансна комедија Мaндрагола Никола Макијавелија, попут Сервантесовог Дон Кихота и Шекспировог Хамлета, говори о слому старог витешког морала средњовековља и промени система вредности који се догодио уласком у нову епоху модерног начина мишљења. Међутим, како коментарише Александар Милосављевић, ужичка представа се не бави директно овом темом, већ „Макијавелијеву комедију третира као једноставан полигон за сценску игру, као простор потенцијалног разигравања конкретних ситуација у којима партиципирају људи који подједнако припадају ренесанси, али и нашем добу. Марко Торлаковић добро зна да својој публици не мора ништа да објашњава нити тумачи, да се не мора посебно трудити да нам дешифрује конвенције времена које је само привидно удаљено од данашњег, но које савремени гледаоци непогрешиво разазнају као део властитог искуства управо по односу према ономе што је дозвољено, али и по лицемрју које се тиче казне која очекује прекршитеља. И премда не инсистира на евентуалним наравоученијима, редитељ не избегава закључке који се сами по себи намећу. А они указују на то да су превртљивост и бескрупулозност оновремених актера Макијавелијевог дела заправо много бенигнији од свега што данас можемо да очекујемо од наших савременика. Иако ће јунаци ужичке представе говорити и певати и на италијанском, па ће нам и на тај начин сугерисати своје медитеранско порекло, а њихови ће поступци на сцени бити приказани с много симпатија, њихова акција нимало није безазлена. Или тачније, ти ликови су знатно мање наивни од оних које је Јагош Марковић својевремено приказао у својој славној сомборској инсценацији Кате Капуралице Влаха Стулија. Марковића је тада занимала чиста емоција коју ни социјалне околности нису могле да угрозе, а Торлаковић се бави злом које је прикривено шармантном игром. У оба случаја, међутим, не треба постављати сувишна питања, нити се бавити одгонетањем позоришно-драматуршких детаља, него се препустити - театру".

Уредница емисије Тања Мијовић.