Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Стеван Вранеш у комаду Сведобро исписује лирску драму о људима који су се на различите начине дистанцирали од света и покушавају да нађу мир у некој шумској бестрагији. Међутим, иза наизглед једноставне и мирне свакодневице њиховог микроуниверзума јасно се осећа присуство потиснутих траума. Премда у радњи и поступцима драмaтис персона нема бруталности, она је ипак и те како присутна, притајена је и одређује атмосферу свакодневног живота, коментарише Александар Милосављевић, слутимо је не само у реакцијама, у нагло прекинутим реченицама, у погледима кришом, испод ока, или у ћутању младића за кога нећемо сазнати зашто је престао да говори, као ни да ли је уистину нем или је ћутање само његова реакција на неку жестоку трауму, коју му је својевремено приредио живот у овој држави. Потиснуте трауме и глуву јеку некадашње бруталности препознајемо и у никада до краја саопштеној исповести главне јунакиње ове драме, али и у изненадноj, ненајављеноj посети њене другарице која у бестрагију долази да би обновила њихово некадашње пријатељство.

Редитељ Немања Ранковић доследно је поштовао лирске тонове драмског предлошка. Специфичан карактер драме он адекватно транспонује у сценску радњу, а кроз рад са глумцима само још више и прецизније изоштрава дискрeтне линије њихових личних, унутрашњих сукоба. Све у овој представи, према томе, остаје сведено на полутонове, наговештаје, недоречености и слутње. Па ипак, све је и даље сасвим јасно, позоришно читко и драматуршко-редитељски функционално. У драмској и позоришној стварности, каква је ова наша, у којој је приказивање разних облика бруталности постало нека врста заштитног знака - што може бити последица свакодневног живота, као и одјек светских трендова - представа Сведобро је апартна појава. Као такву, али и не и једино из тог разлога, ужичку представу ваља с уважавањем и дужном пажњом поздравити.

Уредница емисије Тања Мијовић.