Нова дискографија – „Виолончело у ратно доба“

Последњих година објављен је реалтивно велики број издања која су на неки начин реферирала на Први светски рат и музику тог доба, али је ово издање вероватно најоригиналније, и то пре свега због инструмената који су коришћени током снимања.

Наиме, Сонате за виолончело Клода Дебисија, Френка Бриџа и Габријела Фореа - добро позната и често извођена дела настала у периоду од 1914. до 1918. године, као и Три комада Антона Веберна, Исерлис је на овом снимку одсвирао на свом сјајном Страдиваријусовом инструменту - Маркиз де Корберон из 1726. године. Међутим, завршна четири комада: став Лабуд из Карневала животиња Камија Сен Санса, Јерусалим Хјуберта Перија, Нека огњишта наставе да горе Ајвора Новела и Боже спаси краља анонимног аутора, Исерлис је одсвирао на такозваном „рововском челу". У питању је портабилни, склопиви инструмент изграђен негде око 1900. године, који је у тренутку када је настао био познат и као „излетничко виолончело", јер је био коришћен на излетима, на отвореном.

У ратно време, овај инструмент се показао веома погодним за свирање у рововима, јер су унутар четвртасте резонантне кутије могли да се упакују врат, мост, хватник и остали сегменти инструмента. Искусним виолончелистима није требало пуно времена да га саставе, а како би правилно наштимовали овај инструмент, постојала је мала рупица на жабици гудала, кроз коју би дувањем могли да произведу тон „а".

Инструмент који Исерлис користи на овом снимку је историјски примерак рововског виолончела јер је припадао војнику Харолду Тригсу, који је служио на фронту код Ипра и који је на њему свирао како би разонодио своје саборце. Када је Тригс заробљен, његов инструмент је дуго био изгубљен, али му је враћен 1962. године, пред крај његовог живота. Исерлис је очигледно био очаран „стидљивим, меканим тоном", и „повученошћу" звука, овог виолончела, које је његовој интерпретацији пружило својеврсну нежност и слаткоћу.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић