Мајстори барока

Овај италијански композитор који је стварао у другој половини XVII века, био је готово непознат широј публици, све док музиколог Фабрицио Лонго није започео свој истраживачки рад који је резултирао публиковањем Пандолфијевих соната 2005. године. Лого је изнео на светлост дана и биографске податке о композитору који су до тог тренутка били непознати.

Антонио Пандолфи је рођен 1629. године у тосканском градићу Монтепулчану, да би се још као дете са фамилијом преселио у Венецију, где је његов полубрат Ђовани Батиста Меали певао као кастрат у Базилики Светог Марка. Пандолфи је потом ступио у службу принцезе Ане де Медичи у Инзбруку, која је била удата за аустријског надвојводу Фердинанда Карла Хабзбургшког. Инзбрук је напустио вероватно око 1660. године када је локални издавач Михаел Вагнер објавио збирку Соната за виолину Дон Ђованија Антонија Пандолфија Меалија, где, из композиторовог имена, ишчитавамо да је био свештеник и да је преузео и презиме свог очуха.

Ову колекцију Пандолфи је поново штампао у Риму 1669. године, из чијег предговора сазнајемо да је у међувремену добио место виолинисте при Месинској катедрали. Године 1675. композитор напушта ову службу под трагичним околностима. Наиме, у жучној расправи са римским кастратом Ђованијем Маркетом, Пандолфи је потегао сабљу на певача, који је неколико сати касније преминуо. Композитор је побегао из Месине, укрцавши се на француски брод који је пловио према Шпанији. Документа сведоче да је потом био запослен као виолиниста у Краљевској капели, где је добио место захваљујући својим везама са хабзбуршком династијом која је у то доба владала и Шпанијом. У Мадриду је остао до краја живота, поштован као композитор и извођач. Претпоставља се да је преминуо у Шпанији негде после 1679. године.

Сонате за виолину из 1660. године Ђованија Антонија Пандолфија Меалија карактеришу рапсодични и импровизаторски наступи виолине над једноставном пратњом континуа. Иако је користио само пет позиција на виолини, ове композиције су извођачки изузетно захтевне. Све сонате имају називе, који заправо откривају коме су посвећене: тако ћемо, између осталог, чути сонате посвећене Антонију Честију, Алесандру Меланију или пак капелмајстору у Инзбруку.

Аутор емисије Јелена Дамјановић