Ђузепе Верди: Аида

Критика је генерално гледавши напала „немаштовиту" сценску поставку познате фотографкиње Ширин Нешат, док је похвале упутила музичком делу опере, пре свега Рикарду Мутију. Више различитих критичара истиче да је Аида кроз Мутијево вођство засијала у свом пуном симфонијском сјају, дугујући то пре свега изузетном разумевању између диригента и одличних музичара Бечка филхармоније. Ипак, сви се слажу да је Ана Нетребко успела да буде убедљива као Аида, као и да је глас Франческа Мелија сазрео до пуног потенцијала спинто тенора, тако да није заостајао за својом много познатијом партнерком. Овај акценат на оркестарски део опере у сваком случају одговара Вердијевој замисли да од Аиде направи модернију и унапређенију верзију „опере лирик" која би могла бити конкурентна Вагнеровој музичкој драми. Аида је једна врста успеле синтезе Вердијевих стремљења на пољу опере, његовог снажног драмског геста који сада неспутано запрема много већи временски простор од четири чина, те се може рећи да је са овом опером он започео ферментацију италијанске музичке драме коју ће остварити тек двадесет година касније са Отелом и Фалстафом. Аида је пре свега изузетно целовито и кохерентно остварење у којем је јако тешко одвојити балетске сцене од музичких нумера, јер је радња организована у складне драматуршке целине, у којима преовлађују кондензоване арије и снажни ансамбли, посебно дуети и терцети.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић