Јохан Штамиц и симфонија

Карла Штамица, који је такође радио на манхјамском двору као композитор, диригент и виолиниста, рођен 1745. године. Вештину компоновања учио како од свог оца, тако и од других композитора манхајмскле школе, попут Франца Ксавера Рихтера, Игнаца Холцбауера и Кристијана Канабиха. Након што је неко време радио у оркестру у Манхајму, Карл Штамиц је са својим братом Антоном путовао Европом наступајући са великим успехом у Паризу. Провевши највећи део свог педесетшестогодишњег живота путујући, компонујући за европске мецене и наступајући као виртуоз, Карл Штамиц је посебно био запажен у Лондону, Амстердаму, Хагу, те Берлину, где га је ангажовао пруски краљ Фридрих Вилхелм II, а последњих девет година живота провео је у Јени, као универзитетски професор музике. Највећи део својих симфонија написао је седамдесетих година 18. века за престижне париске Духовне концерте, на којима је стил манхајмских симфоничара био посебно цењен. Његова Симфонија у д-молу, опус 15 број 3, неуобичајено је компактна, а плени турбулентним развојним делом првог става и нестандардном деоницом соло виоле. Симфонију у Ес-дуру, пак, одликује изражајна мелодика која се смењује са енергичним драматским секцијама.

У емисији ћете чути и две симфоније Јохана Штамица које су публиковане у Паризу педесетих година 18. века. Симфонија у у Д-дуру, опус 3 број 2, настала је почетком ове деценије а штампана је 1757. године; одликује је неуобичајено бројан оркестарски ансамбл који Штамиц третира виртуозно, изводећи ефектна крешенда по којима је био чувен, те ангажујући дрвене дувачке инструменте у лаганом ставу. Симфонија у Ес-дуру штампана је годину дана доцније и вероватно је једна од последњих Штамицових остварења у овом жанру. Занимљиво је да Штамиц у првом ставу одбацује знаке за репетицију и гради снажан контраст између две теме сонатног става, указујући на будуће правце развоја овог жанра.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски