Јохан Штамиц и симфонија

Ране Штамицове симфоније најчешће се састоје од три става и оркестриране су само за гудаче. Оба ова решења Штамиц ће у свом зрелом опусу напустити, одлучујући се за четвороставачни циклус и оркестар употпуњен дувачким инструментима. Међутим, стилске одлике Штамицовог симфонизма сасвим су препознатљиве већ у овим делима, а заснивају се на употреби композиционих поступака карактеристичних за италијанску оперску увертиру прве генерације представника наполитанског галантног стила, попут Леонарда Винчија, Леонарда Леа и Николе Јомелија, чија су дела редовно била извођена на дворовима попут манхајмског. Штамицов третман оркестрације, употреба динамичких средстава, те енергичних ритмичких образаца које је иницијално позајмио од италијанских аутора преобразили су жанр симфоније и сасвим је удаљили од пређашњег утемељења у барокном концертантом принципу.

Међу штићеницима Јохана Штамица у Манхајму био је и седамнаест година млађи Франц Игнац Бек, кога је Штамиц подучавао компоновању и свирању на виолини. Најзначајнији део своје каријере Бек је изградио у Француској, и то живећи и радећи у Марсеју и Бордоу, а објављујући своја симфонијска дела код угледних издавача у Паризу 1758. године. Бек је свесно градио репутацију композитора манхајмске школе, те не чуди да је наставио да користи препознатљива стилска и оркестарска средства које је научио од Јохана Штамица. Тако је постао један од водећих европских симфоничара своје генерације, а посебно се истиче драмски елемент у његовим делима, склоност ка молским тоналитетима, те оригинални третман хорни и обоа у пару.

Срђан Атанасовски