Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Егзит Арпада Шилингa представља тренутне домете евидентно сложеног истраживачког процеса у који се, осим аутора, упустило и дванаесторо глумаца, те драматург Бенце Биро. Иако је иницијално комад требало да се бави злогласним мађарским фашистом Миклошeм Хортијем, од те идеје се одустало, а као централна тема је постваљена актуелна емигрантска криза која је довела до преиспитивања саме суштине европских интеграција. Како пише Александaр Милосављевић: Шилингова интернационална екипа се усредсредила на анализу односа који се успостављају у групи људи који су представници различитих нација и темперамената, погледа на свет, животних биографија. Стицајем околности чланови ове групе су затворени у чекаоници на самој граници која одваја Унију од „остатка света"; ови људи - Срби, Мађари, Румуни - бивају прво принуђени да пониште, или барем покушају да анулирају, све своје међусобне различитости, да успоставе систем комуницирања упркос различитим језицима којима говoре, те активирају унутрашње капацитете за емпатију и солидарност. Али када буде промењен карактер чекаонице у којој су заточени и када се њихово привремено боравиште претвори у азил, уведен због изненадног избијања недефенисане опасне заразне болести, те пошто Европа хладно бирократски пред њиховим носом енергично залупи своја врата, у сваком од заточеника ће се пробудити анимални пориви.

* * *

Ново дело једног од наших најзначајнијих драмских писаца, Душана Ковачевића, Хипнноза једне љубави понајпре је необично по својим јунацима - то су људи који живе у идеалним условима нетакнуте природе, раде послове које воле и једни друге - воле. Драмски текст није утемељен на брачном неверству, љубомори, мржњи, фрустрацијама особа које су у сукобу са стварношћу, на узаврелим страстима које раздиру душе драмских јунака и њихове породице и томе слично. Дакле, овде се Ковачевић није бавио драмским сукобима у класичном смислу; већ се неопходни и у драми вазда неизбежни сукоби дешавају тек на нивоу наговештаја, само у душама његових драмских ликова који, нимало опсесивно, стрепе да би нешто могло да наруши њихова осећања. А то нешто није од овог света и од ове стварности, те долази - из свемира, у виду стаситог младића с којим једна овдашња, такође стасита, девојка води телепатску комуникацију. Ковачевић, евидентно, пише бајку. И то веома нежну бајку којом се обраћа својим гледаоцима, дакле онима који од њега не очекују само смех него и посебну врсту ведрине, чак и онда када разлога за ведар осмех око нас заправо нема, закључује Милосављевић.

Уредница циклуса Тања Мијовић.