Нова дискографија

Нелсонсов први снимак са Гевандхаус оркестром из Лајпцига, чији шеф-диригент постаје ове јесени, такође означава и почетак новог циклуса дела које ће овај уметник објавити за своју дискографску кућу. Након серије снимака симфонијских остварења Дмитрија Шостаковича, овенчане наградама као што су Греми и Грамофон, Нелсонс се одлучио за Брукнерову најпопуларнију симфонију - број 3 у де молу и то у редактури из 1888/89. године, која уједно представља и најчешће сниману верзију овог дела. Наиме, упркос тенденцији диригената млађе генерације, попут Јаника Незе-Сегена, Маркуса Боша или Симоне Јанг, да представе мање познате верзије овог дела, Нелсонс је одабрао партитуру која је најпознатија и најближа укусу публике. Још један гест који указује да овај летонски диригент у свом првом обраћању Брункеровим делима неће правити неочекиване потезе или интервенције, јесте чињеница да се на диску, поред овог обимног симфонијског дела, нашла и увертира за оперу Танхојзер Рихарда Вагнера. Нелсонс тако наставља уходану традицију „упаривања" дела ових аутора, и истицања њихових веза које су у овој симфонији израженије него у било ком другом Брукнеровом остварењу - сама симфонија се често назива и „Вагнеровом", а композитор је у делу искористио цитате из Тристана и Изолде и Валкире, те читаво дело посветио „Мајстору Рихарду Вагнеру у најдубљем поштовању".

Следећи традицију, Нелсонс се одлучио да овај снимак Брукнерових и Вагнерових дела оствари управо са оркестром са којим су оба аутора повезана - за Брукнера је лајпцишки Гевандхаус оркестар био посебно важан јер је управо премијера Седме симфоније у извођењу овог ансамбла, донела аутору и први значајнији успех. И данас је Гевандхаус оркестар један од најцењенијих светских ансамбала, који са посебном жаром интерпретира дела немачких аутора, пре свега Баха и Брукнера, што је приметио и Андрис Нелсонс када је рекао да је то „један од најбољих орекестара на свету, а опет тако скроман, и који исказује огромно разумевање и невероватну духовност када изводи Брукнерова дела".

Очекивано, снимак Брукнерове Треће симофније објављен на овом албуму, који је забележен на јавном извођењу, побрао је одличне критике стручне јавности. Посебно се истичу ангажман оркестра и „фокус, жар" диригента, као и његова способност да сагледа „велику слику и разуме опсесивну, несигурну и неодлучну природу Брукнеровог писма".

Уредница емисије: Ивана Неимаревић