„Мали мајстори” Бернхард Ромберг и Андреас Ромберг

Гудачки квартет представља један од темељних жанрова канона озбиљне музике. Пратећи пре свега след опуса „бечких класичара" - Хајдна, Моцарта и Бетовена - у традиционалној историји музике истичу се одређене особине овог жанра, попут равноправности деоница, одсуства виртуозног третмана инструмената, минуциозне комуникације између извођача, повремене употребе полифоног става, те утицаја симфонијског жанра - које је требало да укажу на развој овог жанра, али и да послуже као поље демонстрације вештине композитора. Иако данас гудачки квартет пре свега срећемо у оквиру репертоара концерата камерне музике, у времену Бетовенових савременика овај жанр презентован је како кроз јавне концерте, који су се тек устаљивали у европском музичком животу, тако и кроз кућно музицирање, а овај двоструки живот гудачког квартета доприносио је његовој виталности и разноврсности. Почетком XIX века број композитора чија су дела била извођена и у јавној, и у приватној сфери, надилазио је данас устаљени канон „бечких класичара", док су критичари, извођачи и зналачка публика композиторе које данас убрајамо у „мале мајсторе" препознавали као суверене познаваоце вештине компоновања гудачких квартета. Низ Бетовенових савременика који су стварали у жанру гудачког квартета неретко су, за разлику од самог Бетовена, били интерпретатори на једном од гудачких инструмената, те су изради партитуре приступали кроз интимно познавање могућности ансамбла. Међу њима се налазе и Бернард Ромберг и Андреас Ромберг, који су били виртуози на виолини, односно виолончелу. Андреас Ромберг написао је чак тридесет квартета, као и низ појединачних ставова за гудачки квартет у форми фантазија, варијација, каприча и слично. У круг композитора-виолиниста убраја се и Луј Шпор, који је аутор богатог опуса гудачких квартета од чак тридесет и четири дела, као и четири потпурија и варијација. У Шпоровим квартетима посебно плени изразито солистички третман прве виолине и примат мелодијског начина мишљења, који представља радикално другачији приступ овом жанру у односу на онај који је градио Лудвиг ван Бетовен. Ово се може илустровати његовим Гудачким квартет у г-молу, опус 27, из 1812. године, који је означен и као „Велики квартет", а који је композитор посветио грофу Андреју Разумовском, истом мецени коме је шест година раније Бетовен посветио своју збирку од три гудачка квартета нудећи другачију, симфонизирану визију овог жанра.

Срђан Атанасовски