64. Међународни Рострум композитора у Палерму

Звукови генерације Ипсилон (The Sounds of Generation Y) остварење је мађарског аутора Матеа Беле. Ово симфонијско дело посвећено је генерацији рођеној између 1980. и 1995. године, којој припада и сам Мате Бела. Наиме, овај аутор рођен 1985. године спада у ред најизвођенијих млађих композитора у Мађарској. Његова дела изводила је Лондонска синфонијета, а једночина опера Буђење пролећа постављена је у Мађарској државној опери. Како Мате Бела каже Генерација Ипсилон се разликује од претходних генерација по томе што је рођена и одрасла у свету дигиталне културе, те је његов циљ да им приђе на нов начин како би их заинтересовао за свет класичне музике. Због тога он користи оркестар као два пара звучника, са две идентичне иснтрументалне групе, који наизменично свирају или допуњују материјале понуђене материјале.

Дело Еквилибрија (Aequilibria) за камерни оркестар исландске композиторке Ане Торвалдсдотир инспирисано је природним пропорцијама и протоком енергије. Краси га сведена, бирана тоналност на ивици споја популарне и класичне музике која се данас означава термином „модерне класичне музике".

Остварење Уски пут према дубоком северу (Narrow Road to the Deep North) написао је дански композитор Хенрик Буде који је завршио композицију у класи Карла Огеа Расмусена, Ханса Абрахмсена и Симона Стен-Андресена. Ово дело, дубоко лирске атмосфере, налик каквој музици за имагинарни филм, написано је за тромбон и оркестар. Сам наслов овог дела позајмљен је из хаику песме Мацуа Башуа, која постаје покретач једноставне, романтичне и меланхоличне музичке потке.

Композиција Лангзам (Langsam) - Споро летонског композитора Андриса Дзенитиса своју инспирацију црпи из спорих ставова симфонија, које у музичкој литератури носе или немачки назив за темпо Лангсам или италијански Ленто. Дзенитис каже да ово није омаж романтичарској музици - иако је дело писано у смерницама савременог неоромантизма - већ самој идеји спорог музичког времена и споре изградње музичког времена. Ово се дело пре свега обраћа дубоко емотивним спорим ставовима из симфонија Малера, Брамса и Брукнера, као и самом Вагнеру у његовој постепеној изградњи музичких врхунаца у споријим темпима. Истовремено Дзенитис не прибегава техници цитата, већ покушава да рекреира свој осећај дубоко емотивне рекације на „лангзаме" претходних епоха.

Уредница Ксенија Стевановић