„Мали мајстори” Бернхард Ромберг и Андреас Ромберг

Бернхард Ромберг аутор је симфонијског опуса који приказује специфичан развој овог жанра у северној Немачкој. Поред две генеричке симфоније, које задовољавају доцније критеријуме апсолутне музике, Ромберг је написао и две симфоније које бисмо условно могли означити као програмске: Погребну симфонију и Симфонију бурлеску. Погребна симфонија, односно „Trauer-Sinfonie", написана је поводом смрти пруске краљице Лујзе, и носи ознаку опуса 23. Лујза од Мекленбург-Штрелица, супруга пруског краља Фридриха Вилхелма III, изненада је преминула 1810. у својој 35. години живота, када је посетила свог оца, за време Наполеонових похода. Њена смрт је у јавности виђена као последица француске окупације и кризе коју је она донела, те је разбуктала национални сентимент. Ромбергова симфонија је програмски конципирана у три прокомпонована става, тако да представља како сведочанство овог тужног догађаја, тако и портрет ове младе и вољене краљице. Учествујући у националној комеморацији краљице Лујзе, Погребна симфонија Бернхарда Ромберга одражавала је нову друштвену улогу жанра симфоније у XIX веку, која се обраћала масама и која се трудила да репрезентује мобилизацију нације.

Међу симфоничарима који су стварали у Бетовеновој сенци положај Фердинада Риса се у одређеном смислу може окарактерисати као екстреман. Овај немачки композитор рођен 1784. године био је од 1803. до 1805. Бетовенов ученик, а наредних десет година провео је путујући по Европи, неретко приморан да мења боравишта због Наполеонових освајања. Када се настанио у Лондону 1814. године, Рис је постао активан члан лондонског Филхармонијског друштва, а симфонија је постала централни жанр његовог стваралаштва. Рисове симфоније писане су под снажним утицајем Бетовеновог симфонизма „херојског периода", те публика и критика често није могла да сагледа достигнуће Риса одвојено од стваралаштва његовог учитеља, а по неким сведочанствима чак га је и сам Бетовен сумњичио за епигонство.

Срђан Атанасовски