Уметност интерпретације

Каријера овог познатог пијанисте започела је после победе на Шопеновом такмичењу у Варшави 1960. године, када је добио изузетну похвалу од члана жирија Артура Рубинштајна, која му је помогла да се отисне у свет интернационалног пијанизма. У том смислу, Полинијев извођачки гест је нераскидиво везан за Шопенов опус, а сам Полини каже: „Заљубљен сам у Шопена и његова музика не престаје да ме фасцинира".

Музиколог и стручњак за пијанизам XX века Стефан Цветковић каже: „Пијанизам Мауриција Полинија одликује соноран тон као основни градивни елемент из којег проистиче често истицана објективност обликовања музичких фраза. Ипак, његова интерпретација није ослобођена енергичне гестуалности која представља препознатљив извођачки маниризам овог уметника. У Полинијевим рецентним интерпретацијама уочљиво је његово приклањање лирском изразу, који остварује уз веће инсистирање на колориту и деликатнијој педализацији праћеној строго контролисаним рубатом и суптилним агогичким померањима."

Управо је у интерпретацијама опуса 59-64 које ћете чути у емисији присутан овакав приступ Шопеновом клавиру - уздржан, лирски, окренут апстрактној и проживљеној идеји целине. Истовремено Полини, нам показује и специфичан однос према звуку клавира - ово није снимак који пршти од чистоће дигиталног записа, већ управо супротно, ради се о интимном, помало удаљеном клавиру који чујемо као да се налазимо у соби са пијанистом или седимо непосредно до њега. Овај продукцијски моменат, такође доприноси једној врсти 'саучествовања' у самом поступку и откривању Шопенових партитура које Полини спроводи, уместо уобичајеног конзумирања већ довршене или апсолутно одсвиране верзије.

Уредница Ксенија Стевановић