Разум и осећајност

Соло песме Карла Марије Вебера

Пратићете интерпретације тенора Мартина Хила и пијанисте Кристофера Хогвуда који наступа на оригиналном инструменту из 1825. године.

Када је песник Вилхелм Милер 1821. и 1824. године објавио своје збирке Лепа млинарица и Зимско путовање, два тома поезије које ће прославити Шубертове композиције засноване на овим стиховима, посветио их је „Карлу Марији Веберу, мајстору немачке песме, у знак пријатељства и дивљења".

Углед који је Вебер уживао као утемељитељ немачке националне оперске школе и пре свега његов дар да мелодијама ухвати „срж" стихова на немачком језику, учинили су га популарним аутором свих вокално-инструменталних форми, укључујући и соло песму.

Његови најбољи радови у овом жанру могу се поредити са Шубертовим лидовима, а краси их подједнако комплексан однос гласа и клавира, инвентивна мелодика и евокативна пратња. Већина песама су једноставнија дела, у којима је описано једно осећање, попут радости или, веома често, меланхолије, али оно што сведочи о мајсторству композитора јесте Веберова способност да мелодије обликује тако да поприме обрисе немачких популарних песама, истовремено их чинећи шармантним, али и експресивним.

Најстарије Веберове песме потичу из 1802, а последње, од око 90 колико их је укупно остало сачувано, написао је непосредно пред смрт у Лондону 1826. године.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић