Језик, књижевност, простор – говори Мирјана Стошић

У романескној грађи Борислава Пекића Време чуда преиспитују се формативни мотиви јудеохришћанске имагинације, а Мирјана Стошић се усредсређује на феномен протора и, посебно, границе у приповеци „Чудо у Јабнелу". Пекић гради свет на библијском тексту, заправо на епизоди у којој Исус Христ чисти човека оболелог од губе, али који је у Пекићевој нарацији замењен лепрозном Егле. Из епизоде коју чини тек неколико библијских версета, Пекић ствара иронијски, удвојени свет Старог и Новог Јабнела, подељених коритом пресахле Јабтеле, при чему просторна граница ове реке није само географска, већ рефлектује читав сплет подела међу формативним дихотомијама унутра-изван, чисто-нечисто, праведност-грех, обећање-пад. Граница је по свему судећи фантазматска, али овакав имагинаријум никако није без нарочитог удела насиља - заправо граница између Старог и Новог Јабнела је насиље како такво.

Простору и феномену границе у овој приповеци Мирјана Стошић приступа преко концепта паланке Радомира Константиновића, као месту успостављања племенског, идентитетски затвореног света, у којем је пракса искључивања других формативна и обезбеђује вечно трајање паланачког света. Из перспективе „просторног преокрета", који је наступио осамдесетих година двадесетог века и у оквирима теорије књижевности, концепт паланке (нарочито у Пекићевим приповедним просторима) задобија посебан значај због упитног статуса паланке коју Константиновић дефинише као дух, искуство и стил који надилази пука спацијална одређења.

У сутрашњој емисији можете пратити излагање Андријане Аничић „Дијалектика (пост)колонијалних простора у роману Пост и гозба Аните Десаи".

Циклус уређују Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.